Izraelski naučnici u šoku: Naši preci su znali za tajnu dimljenog mesa

Иако је стварање пламена нераскидиво повезано са успоном људске цивилизације, у најранијим данима било је потребно значајно вријеме и труд да се ватра запали и одржи. Предности конзервирања меса можда су биле кључни разлог зашто су се то вријеме и труд исплатили.

Истраживање два израелска научника са Универзитета у Тел Авиву, које прати њихова претходне радове који повезују људску еволуцију са ловом на велике животиње и смањењем величине тих животиња током времена.

За потребе истраживања анализирано је девет различитих историјских локалитета широм Јужне Африке, Кеније, Израела, Етиопије и Шпаније. Истраживачи су испитали величине животињских остатака пронађених на локацијама и њихову процијењену старост, при чему се сматра да су неке од костију старе скоро два милиона година.

"Процес сакупљања огрева, паљења ватре и њеног одржавања током времена захтијевао је значајан напор, а за то им је био потребан убједљив, енергетски ефикасан мотив", наводи палеоантрополог Мики Бен-Дор.

"Предложили смо нову хипотезу у вези са тим мотивом."

Истраживачи примјећују да гдје год је пронађена ватра на овим локацијама, ту су били и остаци великих животиња – не само биљака и малог плијена. Штавише, израчунали су енергетски добитак од кувања и конзумирања меса ове крупне дивљачи одмах, у поређењу са његовим конзервирањем.

Комбиновање ових фактора пружа јаке доказе да ватра није паљене само због гријања или да би се велике животиње одмах скувале, тврде истраживачи.

Енергија потребна за одржавање ватре надмашила би енергију из једног или два оброка куваног меса.

Пламен не само да је могао да дими и осуши више меса како би дуже трајало, већ би и одвратио друге стрвинаре жељне да се гозбе храном коју су рани људи уловили – попут нилског коња или носорога.

"За ране људе, употреба ватре није била подразумијевана, и на већини археолошких налазишта која датирају од прије више од 400.000 година, нема доказа о употреби ватре", каже Бен-Дор. „Ипак, на неколико раних налазишта постоје јасни знаци да је ватра коришћена, али без спаљених костију или доказа о печењу меса.“

"Разумијемо да рани људи у то вријеме – углавном Хомо еректус – нису редовно користили ватру, већ само повремено, на одређеним мјестима и у посебне сврхе."

На примјер, древни слон је могао да храни неколико десетина људи до три мјесеца, израчунали су истраживачи. Те милионе калорија вриједило је сачувати.

"У овој студији предлажемо ново разумијевање фактора који су мотивисали ране људе да почну да користе ватру", каже археолог Ран Баркаи.

"Вјероватно да је, када је ватра произведена у ове сврхе, повремено коришћена и за кување – уз нулте маргиналне енергетске трошкове", преноси Телеграф.