Novinarka Silija Volden nedavno je objavila da uzima šestonedjeljni odmor od braka – „Šest nedjelja daleko od mog muža i braka“, piše Gardijan.
U kontekstu poslije pandemije kovida, vjerovatno su mnogi parovi pomislili kako bi im prijalo da malo predahnu jedno bez drugog, ali šest nedjelja izgleda malo ekstremno dug period.
Kuda otići na šest nedjelja? Da li iznajmiti sobu u hotelu? I još bezbroj praktičnih pitanja se postavlja. Voldenova je praksu odmora od braka pratila kroz istoriju i preko Atlantika. Kod Amerikanaca je dugo postojala tradicija da su žene tokom ljeta sa djecom odlazile iz grada, a muž je ostajao kod kuće da radi, i možda se upusti u neku aferu, kao što se moglo videti u filmu Bilija Vajldera, Sedam godina vjernosti.
U stvari, termin je skovan u knjizi The Marriage Sabbatical: the Journey that Brings You Home (Bračni odmor: Putovanje koje te vraća kući) koju je napisala Šeril Džarvis 1999. godine. Džarvisova, koja živi u Sent Luisu, ovu vrstu odmora od braka je koncipirala poput godišnjeg odmora na poslu.
Odmor od braka je potreban i ženama i muškarcima
Mnogo toga se promijenilo u vezi sa brakom u godinama od tada. Ljudi se vjenčavaju kasnije, u tridesetim godinama, i dešava se da zajednički život doživljavaju kao žrtvu, pošto su se navikli da više vremena provode sami. I ravnoteža finansijske moći u domaćinstvu se takođe promijenila i često preteže na ženinu stranu. „Odmor od braka je podjednako potreban i muškarcima i ženama“, napominje Džarvisova. „Jedini razlog zašto sam napisala knjigu za žene je taj što je ženama teže da sebi daju dozvolu da odu. Možda se danas i to promijenilo“.
Da li je odmor samo uvod u razvod?
Međutim, šta ako žena nema neki cilj ili projekat koji želi da sprovede. Šta ako joj je jedini cilj da pobjegne i da se skloni od muža? Da li je to možda znak za uzbunu? Da li je odmor od braka samo uvod u razvod?
Silva Nivs, psihoterapeut za partnerske odnose, oprezan je u pogledu čitavog koncepta „uzbune“, posebno u slučaju pripadnika generacije Iks (Po Galupovoj klasifikaciji, rođeni između 1965. do 1979. godine).
„Oni se drže još uvijek ovih tradicionalnih mitova: Ako ljudi spavaju u različitim krevetima, to znači da nešto nije u redu. Morate uvijek da budete zajedno, da prisustvujete svim događajima zajedno, ili nešto nije u redu. Ako neko pohvali izgled treće osobe, to znači da nešto nije u redu. Oni se zaista bore sa ovim tradicionalnim idejama, pokušavajući da vjeruju da su tačne, mada nisu“.
Mlađe generacije su mnogo fleksibilnije kada su partnerski odnosi u pitanju, smatra Nivs.
„Spreminiji su da preispituju ideju monogamije, imaju drugačije poglede na različitost. Ali najvažnije je imati jasne granice: Ovo ne smije biti izgovor da upoznate stranca u baru. To je upravo ono što izaziva zabrinutost“.
Normalna bračna mržnja
Sukobi su realnost – ponekad, u braku, jednostavno se mrzite. Terens Ril, porodični terapeut i autor knjige Mi, napravio je veoma upečatljivo zapažanje u intervjuu za Njujork tajms: „Prokrstario sam celu zemlju posljednjih 20 godina, pričajući o onome što nazivam 'normalnom bračnom mržnjom', i nijedna osoba nikada nije došla iza scene da me pita šta mislim pod tim.“
Istražujući sve veće osjećanje ogorčenosti u braku, terapeut Robin Šoet držao je seanse sa grupama parova.
„Bilo je mnogo smijeha na ovim radionicama jer smo prepoznali da smo svi 'u tome' bilo na očigledan ili suptilan način – ogovarali smo partnera, zanovetali, 'zaboravljali', kasnili, ostavljali prljave sudove, durili se, uzdržavali se, odbijali da priznamo, bili zavidni, nevjerni, ljuti zbog neuspjeha, pa čak i uspjeha.“
Ako nije harmoničan, znači nije dobar
Društvena koncepcija braka navodno podržava stav da ne postoji „veličina koja odgovara svima“ i da su svi odnosi idiosinkratični. Ali ispod ovog otvorenog stava ipak postoji očekivanje koje ga potire floskulom – da brak treba da postoji u stanju harmonije, ili to nije pravi brak. Ovo je prilično ozbiljno testirala pandemija.
„Karantin je zaista pokazao važnost ličnog prostora u partnerskim odnosima“, kaže Širil Džarvis.
„Parovi su provodili mnogo više vremena zajedno nego inače, a odmor od braka poslije pandemije je nekako zvučao prihvatljivije“.
Postojao je i snažan društveni pritisak da se pretvarate kako je karantin poboljšao vaš odnos, da je nametnuta fizička bliskost dovela do veće emocionalne bliskosti. Prihvatljivi narativi u to vreme bili su o dugogodišnjim parovima koji su iznenada ponovo imali popodnevni seks, novim parovima koji su svoje krhke veze pretvorili u stabilne brakove.
Odmor od braka je privilegija samo za imućne
Određeni broj advokatskih firmi prijavio je porast broja zahtjeva za razvod braka. Možda je neki od njih trebalo da pokušaju sa odmorom od braka, ali moguće je, takođe, da bi mnogo ljudi i trebalo da se razvedu, samo da mogu to sebi da priušte.
To nas dovodi do grube stvarnosti da je odmor od braka opcija samo za imućne ili na one veoma izdržljive i penzionere, kojima nije problem da kampuju i ne treba im vaj-faj priključak za internet.
Prvo pitanje koje se nameće je upravo ono s početka – kuda da odem? U hotel? U nadolazećoj ekonomskoj krizi, bez obzira što nam treba odmor jedno od drugog, moraćemo da ostanemo da se grejemo zajedno. Dakle, odmor od braka je hipotetička ideja za neka bolja vremena.
Ipak, bilo bi korisno biti svjestan pravog ritma braka, koji nije stalno stanje harmonije, već pre ciklus harmonije, disharmonije i popravljanja koji se stalno smenjuju. Kod nekih ljudi ciklusi traju godinama, a kod drugih 20 minuta.
Kada bismo dopustili sebi da makar na trenutak razmotrimo ideju odmora od braka, implicitno priznajući činjenicu, koju ne želimo da izgovorimo naglas, da bismo ponekad radije bili razdvojeni nego zajedno, manje bismo se mučili pokušavajući da uskladimo mit o braku sa njegovom stvarnošću, prenosi RTS.
