Kako roditelji nesvjesno ometaju razvoj djece

То је питање које је дуго покренуло дебату међу родитељима, едукаторима и стручњацима. Одговор може обликовати самопоуздање дјетета, ментално здравље и отпорност на животне изазове, пише Сем Голдстин за Psychology Today .

Приступи се разликују од културе до културе. Неки подстичу независност од раног узраста, док други заговарају строго вођство до одраслог доба. Али са све већим бројем младих људи који се суочавају са анксиозношћу, депресијом и исцрпљеношћу, питање балансирања одговорности и заштите постаје важније него икад.

Зашто је одговорност важна?

Сјеча у Шумама Српске: Смијењена два директора

Када је прикладно узрасту и зрелости дјетета, одговорност има снажан развојни утицај. Она гради отпорност, гради самопоуздање у сопствене способности и помаже дјеци да формирају свој идентитет. Кроз одговорност, они уче да ријешавају проблеме, развијају стрпљење и боље се носе са неуспјехом. Али кључ је равнотежа. Превише терета доводи до стреса и исцрпљености, док премало одговорности може успорити развој основних животних вјештина.

У неким културама, одговорност се не посматра као индивидуална обавеза, већ као заједнички задатак породице, школе и заједнице. На примјер, у Кенији се наглашава да млади људи треба да преузму одговорности, али да их никада не смију носити потпуно сами.

Када је одговорност превелика

Проблем настаје када се од дјеце тражи да се суоче са изазовима за које нису емоционално или ментално спремна. То се често дешава када преузму одговорност бриге о млађој браћи и сестрама, вођења домаћинства или се суочавају са прекомјерним академским притисцима. Таква прекомерна одговорност може довести до хроничног стреса, исцрпљености и већег ризика од депресије. Стручњаци упозоравају да оно што у почетку дјелује као оснаживање може на крају довести до осјећаја напуштености ако се не подржи.

Опасности од прекомјерне заштите

С друге стране, родитељи који својој дјеци дозвољавају мало или нимало одговорности могу ненамјерно успорити њихов развој. Ако дјеца никада не доносе одлуке, не рјешавају проблеме и не суочавају се са посљедицама, тешко ће се носити са притиском као одрасли. Истраживања показују да млади људи којима је дозвољено да учествују у доношењу одлука развијају самопоуздање, боље комуникацијске вјештине и осјећај контроле над својим животом.

Равнотежа је кључ.

Не постоји јединствена формула за „праву количину“ одговорности. Она зависи од узраста, личности и околности сваког дјетета. Најбоље је градити је постепено - попут мишића који јача редовним вјежбањем.

У породичној кући пронађена два тијела

Уравнотежен приступ значи додавање одговорности како се дјете развија, пружање континуиране подршке и третирање грешака као прилика за учење, а не као неуспјеха.

Истраживања показују да одговорности прилагођене узрасту могу помоћи дјеци да развију вјештине које их штите од анксиозности и депресије. То може укључивати кућне послове, учешће у породичним одлукама или постављање сопствених циљева. Сама одговорност неће ријешити кризу менталног здравља младих, али је важан дио шире слике, заједно са образовањем и породичном подршком.

Подршка прави разлику

Одговорност сама по себи није ни добра ни лоша. Њена вриједност лежи у равнотежи - у приступу који поштује дјететову спремност, подстиче самосталност и пружа довољно сигурности дјетету да покушава, прави грешке и покушава поново. Ово ствара чврст темељ за ментално здравље и припрема младе људе за изазове одраслог доба.