„La gondola bosnaica“ kako su Italijani krstili vrbaski dajak čamac, zaploviće rijekom Adiđo: da ga ljudi vide i da mu se dive!

Još je impresivnije što je ovo, za Italijane „čudo neviđeno“ napravljeno usred Trenta. Petorica majstora iz Banjaluke završila su gradnju čamca, farbanjem i „glancanjem“, da bude tip – top kad se „predstavi“ u starom univerzitetskom gradu Trento.

Sve je počelo prošlog ljeta, kada je Banjalučanin Edvard Cucek, koji danas živi u Italiji, sebe i svoje društvo sa Vrbasa zapitao: može li se nekako, nečim, dajak čamac iz Banjaluke prevesti u Trento.

Prisjećajući se riječi legendarnog Antonija Tončija Zamole, najboljeg graditelja dajak čamaca i neprikosnovenog šampiona dajak trka na Vrbasu, Boris Potočnik, Banjalučanin koji živi u Irskoj i koji je svoje „dajak trke već odavno odvezao“, predložio je bolje rješenje.

Ne može se, reče, dajak prevesti, komplikovano je, ali se može u Italiji napraviti. Rečeno – učinjeno!

Tako su se usred Trenta posla prihvatili Tončijev brat Mario Zamolo i sinovi nasljednici Dario i Andrej Zamolo, te Boris Savić i Edvard Cucek. Potrajalo jeste, ali je vrijedelo. Banjaluka je na najbolji način pokazala da ima vrijedne, kreativne majstore, za koje nema granica.

Čamac su izgradili za rekordna tri i po dana, od kojih tri na trgu, u okviru velikog Viligiane festivala.

Ovaj simbol Banjaluke pokloniće gradu Trentu. Zvaće se “tridentumbanjalukensis “, što će reći banjalučki trozubac, jer su braća Zamolo napravila vrh čamca u obliku trozupca, a i ime grada Trento, void poreklo od reči trnido–trozubac.

Dajak-čamac ima specifičan izgled i oblik trupa koji je po svojim karakteristikama maksimalno prilagođen brzom Vrbasu, a naziv je dobio po drvenoj motki-dajak, kojom se plovilo odguruje.