Sestre Zarić vode skoro pa monaški život: Nikada se nisu udavale, a zbog ovog događaja odlučile su da cijeli život nose crninu

Умјесто тога цијели свој живот посветиле су својим родитељима и мукотрпном раду у заједничком домаћинству.

Функционишу исто као некадашње породице у којима се тачно знало ко шта ради на имању. Иако су већ добрано загазиле у осму и девету деценију живота, на свом имању обрађују земљу, узгајају стоку и свакодневно, од јутра до вечери, обављају бројне, с правом можемо рећи, мушке послове. Такође, оне су и Вирџине.

Њихови покојни родитељи Јово и Спасенија изродили су тринаестеро дјеце. Мушка дјеца рано су умирала. Двије сестре су се удале, а пет њих остало је с родитељима, да им помажу у свакодневним сеоским пословима и да им замијене мушку дјецу.

Тачно се зна ко шта ради на имању

Стално су у великој журби и у послу, посебно када је сјетва кукуруза. Kажу да возе и трактор, обављају многе тешке послове. Једино су ангажовале комшију да им засије кукуруз. Жале се да не могу да пронађу радну снагу за неке веће послове на имању.

Признале су да су села постала пуста и да су млади отишли за бољим животом. А и да има људи, оне тако “накарадне”, немају много времена ни за причу, а ни за уљепшавање.

Пуно срце

Сестре Зарић, искрено и из душе, кажу да им је пуно срце што су остале с родитељима и да би поново, када би морале да бирају, одабрале овакав, скоро па монашки живот.

На свом имању имају много стоке, оваца, свиња, живине, али не плаше се никаквог тешког посла. Обрађују око 80 дунума земље, по потреби узимају земљиште и под закуп.

– Имамо деветнаест грла марве, двадесетак оваца. Узимамо земљу и у Kорају под закуп. Здравље нас још добро служи. Зимус смо се плашиле грипа, али нас је и он заобишао. Устајемо рано, око шест сати, и радимо до девет навече, када обично вечерамо и договарамо се за сутрашњи дан. Да нам није недјеље и празника, давно бисмо поцркале од рада – каже Стоја Зарић (79) док спретно истреса сјеме кукуруза из једне у другу врећу и припрема се за одлазак на њиву.

Kако су објасниле, овакав живот им је суђен и оне га не мијењају.

– Од Бога је, ваљда, суђено да останемо неудате и да живимо у заједничком домаћинству, нас пет сестара. Док нас здравље служи, ми ћемо да радимо и да трајемо – кажу сестре Зарић, о којима њихове комшије и мјештани Мртвице имају само ријечи хвале.

Још један занимљив детаљ, јесте тај да ове сестре од мајчине смрти 2007. године не гледају ТВ, преноси Блиц.

Мајка Спасенија поживјела им је скоро до стоте године. Умрла је 2007. и недостајало јој је само четири мјесеца да напуни стоту. Од мајчине смрти, кажу, носе црнину, не гледају телевизијски програм, не слушају радио. Немају оне времена за такав луксуз. Отац Јово умро је у 92. години.