Velikom broju ljudi nije jasna razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta, pa stoga ne čudi što u situaciji, kad se jave određene mentalne smetnje, vlada konfuzija i osoba ne zna od koga da zatraži pomoć.
Mnogi lažni psihoterapeuti, koji bez univerzitetskog obrazovanja, sebe predstavljaju stručnjacima ili popularno lajfkoučima, sa završenim kursom iz psihologije, mogu biti pogubni za pojedine pacijente, jer pogrešan savjet često vodi u neželjenom pravcu, a nerijetko se ne libe i da daju terapiju.
Mnogi lažni psihoterapeuti, koji bez univerzitetskog obrazovanja, sebe predstavljaju stručnjacima ili popularno lajfkoučima, sa završenim kursom iz psihologije, mogu biti pogubni za pojedine pacijente, jer pogrešan savet često vodi u neželjenom pravcu, a neretko se ne libe i da daju terapiju.
Razgovor Gordane Stijačić sa prof. dr Vladimirom Diligenskim
„Većina ljudi, dođe kod nekih lajfkouča ili psihoterapeuta ne znajući o čemu se radi i često ti ljudi ne umeju da dođu do kraja i dijagnostike“, naglašava prof. dr Vladimir Diligenski, gost Jutarnjeg programa RTS-a.
Prvo, psihijatar je ljekar. Završio je medicinski fakultet i završio je specijalizaciju iz psihijatrije. To su ljudi koji su obučeni da brzo prepoznaju vrlo ozbiljna oboljenja i znaju kojim terapijskim sredstvima raspolažu i mogu odmah da krenu da liječe takve pacijente.
„Nažalost, dešava se da ljudi koji se bave psihoterapijom ne uspeju da prepoznaju neka vrlo ozbiljna oboljenja, na primer depresiju. Misle da je to neka obična, mala depresija i krenu sa psihoterapijom, a to ide sve gore i gore. Opasnost suicida je velika, tako da je neznanje i jedan javašluk vrlo opasna stvar za pacijente“, dodaje profesor.
Kod nas, kao i svuda u svijetu, postoji stigmatizacija ljudi da odlazak kod psihijatra znači da im nešto mnogo fali, a ići kod psihologa je nešto blažeg oblika i nije tako opasno. Problem je i u tome što psihijatara nema dovoljno. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama nedostaje 22.000 psihijatara.
Profesor savjetuje da ukoliko smo se obratili psihologu ili psihoterapeutu i poslije dvije, tri seanse ne osjećamo da je došlo do bilo kakvog napretka ili da se još lošije osjećate, najbolje je obratiti se psihijatru.
„Ljudi dođu dosta kasno. Kada su izgubili silno vreme ili dobili terapiju koja nije adekvatna. Ne može se sve lečiti samo psihoterapijom. Naravno, svi mi radimo psihoterapiju. Vi kad date lek i to je psihoterapija. Psihoterapija je nešto što je neizbežno za svakog terapeuta. Evo, imam skorije primere ljudi koji idu u manastire da se leče molitvom, a imaju ozbiljne psihotične poremećaje. To je apsolutno gubitak vremena, i na kraju ipak moraju da dođu do psihijatra da bi dobili adekvatnu terapiju“, ističe dr Diligenski.
Kod psihijatra ste pacijent, kod psihologa i psihoterapeuta klijent. Lijekove ima pravo da preporuči samo psihijatar. Pored toga, psihoterapeuti ne mogu da liječe psihoze, ali psiholozi su vrlo korisni iz više aspekata, prvenstveno što rade dijagnostiku, jer na osnovu testovnog materijala koji oni rade psihijatri dobijaju vrlo preciznu dijagnozu, ističe gost Jutarnjeg programa.
„Psiholozi rade i psihoterapiju, međutim, tamo gde je potrebna medikamentozna terapija oni ne bi trebalo da se u to mešaju i zaista mogu da naprave neku grešku“, smatra profesor.
„Psihoterapijom mogu da se bave svi koji završe obuku i koji imaju interesovanja, ali to ne znači da su oni loši. Jedan naš stari profesor je govorio da su amateri nekada mnogo bolji psihoterapeuti od profesionalaca, jer idu široko i imaju sluha i vremena da saslušaju pacijenta. A nama je najveći problem vreme, jer za kratko vreme treba postaviti dijagnozu“, napominje profesor dr Vladimir Diligenski.
