Za kolektivni Zapad, odnosno neoliberalnu imperiju na čelu sa SAD, rezultat glasanja u Generalnoj skupštini UN o rezoluciji o Srebrenici krajnje je neprijatan – radi se o spoznaji da za Zapad stvari kreću nizbrdo, rekli su za Sputnjik politikolog Nenad Kecmanović i istoričar Miloš Ković.
Za Kecmanovića, glasanje u Generalnoj skupštini UN-a govori o promjeni odnosa snaga u svijetu.
- Ovo je bio test odnosa snaga na globalnom nivou i pokazalo se, recimo, u odnosu na neke prethodne slučajeve, pa čak i oko svojevremenog glasanja za Srebrenicu, da nije bilo konsenzusa. Mnogi su i skrenuli pažnju na to da se ovakve stvari usvajaju konsenzusom, a sada je bio, može se reći, neobičan, drugačiji, tijesan rezultat - ocjenjuje on.
Osnovno pitanje je čemu će rezolucija poslužiti – da li će poslužiti miru i zbližavanju? Neće, smatra Kecmanović, jer u njoj nema inkluzije. Naprotiv, rezolucija će samo produbiti jaz i zaoštriti odnose u BiH, ali i u regionu.
Rezultati glasanja pokazuju slabljenje uticaja SAD i njihovih satelita. Moralna superiornost na koju se SAD pozivaju od osnivanja, kao i njena meka moć - slabe, konstatuje istoričar Miloš Ković.
Prema njegovim riječima, glavni rezultat onoga što se na Ist riveru dogodilo je da je većina država bila protiv prijedloga rezolucije, ili su bili uzdržani ili nisu glasali.
- Dobili su rezoluciju koju su htjeli i pozivaće se na nju, baš kao što se mnoge zemlje pozivaju na presudu Međunarodnog suda pravde da se radi o genocidu. Oni su, dakle, dobili nešto i sa tim će pokušati nešto da urade, ali za istoriju ostaje činjenica da je ovo jedna krajnje kontroverzna odluka Generalne skupštine - ocenjuje on.
Rezolucija je Zapadu potrebna kao palica za udaranje po leđima onih koji vode Srbiju i Srpsku, dodaje Ković, dok Kecmanović naglašava da je očigledno da je cilj Zapada da, kako kaže, po svaku cijenu zapuši rupu u NATO tvrđavi. Na tome se već dugo radi kroz rješavanje takozvanog kosovskog pitanja.
Do sada to su radili koracima puža, međutim, sada se i Srbija i Srpska nalaze pod istovremenom baražnom vatrom, objašnjava Kecmanović.
Ranije su naizmjenično napadali Srbiju ili Republiku Srpsku – danas ih napadaju istovremeno i to sa svih strana.
- Sada im se žuri: opadanje njihove moći postaje sve očiglednije u Ukrajini i Gazi… Situacija im se komplikuje. Istovremeno imate i nedisciplinu unutar kolektivnog Zapada – povodom Gaze, pojedinačni ispadi povodom priznanja Palestine, pa istup Mađarske povodom ove rezolucije. Nisu kompaktni kao što su su nekada bili. Zbog toga mislim da jako žure da pokriju ovaj prostor - smatra Kecmanović.
Rezolucija o Srebrenici u tom kontekstu treba da posluži kao alibi da upru još jače, dodaje sagovornik Sputnjika, zbog čega, kako kaže, očekuje još više pritisaka na Beograd i Banjaluku.
Zbog ruske i kineske podrške, situacija po Srbiju i Srpsku nije toliko nepovoljna, koliko je nepovoljna po Zapad i u tome Kecmanović i vidi opasnost po mir u regionu.
Proces nastanka rezolucije ima svoju pravnu i istorijsku stranu, kaže Ković – neprijatnu istorijsku analogiju on vidi sa 1992. godinom, kada je, kako kaže, takođe kršen ustav tadašnje SR BiH, na isti način, bahato.
- Sada se ta stvar ponavlja. Naravno da niko ne želi da se ponovi 1992. godina, ali to je vrlo neprijatno. I samo je ruski predstavnik izgovorio da se krše zakoni i ustav BiH - konstatuje Ković.
Prema Kecmanovićevim riječima, sada nije samo pitanje šta će da urade oni, već šta ćemo mi. Srbiji i Srpskoj, po njegovom mišljenju, nedostaje proaktivni stav – ne bi trebalo da se stalno branimo i objašnjavamo svoje postupke. Potreban je, kako kaže, ofanzivniji stav u kome bi Zapad bio natjeran da odgovara na srpske inicijative.
Među takve ofanzivne stavove, prema njegovim riječima, spada odluka Vlade Republike Srpske da drugom entitetu, Federaciji BiH u roku od 30 dana uputi prijedlog o mirnom razdruživanju.
Drugi aspekt srpske ofanzivne politike sa obje strane Drine ogleda se u obilježavanju zajedničkih datuma. To su uglavnom, nažalost, godišnjice stradanja srpskog naroda. Ali, stalno govoriti o srpskim stradanjima u 20. vijeku i uporno ponavljanje tih činjenica jeste put kojim se utire zajednička politika Beograda i Banjaluke, dodaje Kecmanović.
On, takođe, ne vidi razlog da Srbija i Srpska ne zatraže konfederaciju, po ugledu na onu koju su 1995. sklopile tadašnja Muslimansko-hrvatska federacija iz koje je nastala FBiH i Hrvatska – to bi trebalo staviti na dnevni red, pa neka Zapad odgovara na tu inicijativu. Za tako nešto postoji podloga – sporazum o specijalnim i paralelnim vezama.
- To se sve nama pripisuje i kada ne kažemo. Pa što da ne kažemo - pita se Kecmanović.
Za Kovića, glasanje u Generalnoj skupštini bilo je potrebno kako bi srpsko javno mnjenje izgubilo svaku iluziju u dobre namjere Zapada i država regiona – Srbija je, prema njegovim riječima, okružena državama koje nam ne žele dobro, uz dva časna izuzetka – Mađarsku i Grčku.
Zato se moramo izrazitije osloniti na prijateljske zemlje, Rusiju i Kinu, a takođe treba da koristimo sve ono što suverenoj zemlji stoji na raspolaganju kako bi odbranila svoje granice i svoju nezavisnost.
- Ovdje mora da počne ekonomska resuverenizacija u onoj mjeri u kojoj je to moguće u savremenom svijetu, a takođe mislim i na jačanje armije. Još su Rimljani govorili da ako želiš mir, treba da se spremaš za rat. Ne priželjkujem nešto takvo, ali mi ne smijemo imati iluzija - kaže Ković.
Ković se takođe zalaže za politiku reciprociteta. Na jedan način treba se odnositi prema Mađarskoj i Slovačkoj, a na drugi prema Bugarskoj i Hrvatskoj.
- Naš odgovor bi trebalo da bude mješavina realpolitike i svijesti da postoji egzistencijalna prijetnja opstanku srpskog naroda, ne samo u Republici Srpskoj. Ovo jeste Pirova pobjeda Zapada, ali prijetnja ipak postoji - konstatuje on.
Kecmanović ističe činjenicu da su se Srbija i Srpska opredijelile da slijede put neutralnosti, što ne znači da se određena vrata zatvaraju, već naprotiv, saradnju sa svima. Međutim, Zapad, kaže da onaj ko nije s njima, taj je protiv njih. Na taj način, Zapad gura Srbiju i Srpsku od sebe na istok, tako da je okretanje ka Rusiji i Kini stvar političke logike.
