U javnosti se često pričalo kako se Čkalja i Pavle Vuisić nisu voljeli, da se nisu slagali pa čak ide dotle da se šuška kako nisu ni govorili.

"Voljeli su da se čuju, vodili ozbiljne razgovore, nikakva mržnja nije postojala. Ćale je rekao - neka se dva glumca mrze, ali da naprave tako nešto dobro i biće super. Deda jeste imao svoje žute minute, crne dane. Sjedi sam, ima svoje vrijeme, ali to svakome treba, ponekad", rekla je Jovana Petrović u intervjuu za Kruševac Press.

Nerijetko se u medijima pisalo da je Čkalja umro tužan, u bijedi, usamljen...

"Tačno je da ga niko nije ispratio kada je otišao u penziju. Samo čuvar koji je rekao - želim vam sve najbolje. Zakleo se da neće nikad da kroči u BDP gdje je proveo radni vijek. Toliko je to teško njemu padalo da nije mogao da gleda moju premijeru u istom pozorištu. Tužan? Zamisli pored mene da bude tužan! Lupetaju gluposti! Bila je 1998. godina. Nije moglo ništa da se kaže protiv Slobe, bilo koga, diktatura. Javi se žena iz nekih novina da dođe. Ja kažem dedi da da podršku opoziciji:

"Napiši da, eto, jedva krpiš kraj sa krajem, jedeš kosti, malo gricneš iz kontejnera, kažem mu."

Kao da ispadne fora. Istina je da to nije bio on, nego je progovorio u ime hiljade, miliona penzionera, umjetnika. Djeda je, hvala Bogu, imao nas, imao penziju, baba imala penziju, ali htio je da podbode još malo vlast Miloševićevu. Sada oni vade taj intervju, krpe ga. Naš narod je bukvalista! Ja mislim skapiraće, znaju dedu kakav je šaljivdžija, ali…", otkrila je Jovana Petrović.