Pjevačica Seka Aleksić danas uživa u luksuznom životu, međutim, ne krije da je odrasla u veoma siromašnim uslovima.
Ona je veoma rano počela da se bavi pjevanjem, a malo ko zna koju školu je završila.
Sa samo četrnaest godina Seka je počela da pjeva po kafanama kako bi pomogla porodici koja je u to vrijeme jedva sastavljala kraj sa krajem. Iako je imala nevjerovatan talenat, njena majka nije željela da se Seka bavi muzikom, ali ona od svojih snova nije odustajala.
Ipak, ona je upisala zanatsku školu, a po struci Aleksićeva je ženski frizer.
Majci je redovno izvlačila pramenove, dok je prijateljice, uz kafu, znala da ofarba. Iako se svojevremeno sama brinula i o svojoj kosi, danas je za to zadužen tim stručnjaka kojima Seka bezrezervno vjeruje, piše “Gloria”.
Nije imala kontakt sa ocem
Podsjetimo, Seka je u bolnoj ispovijesti progovorila o odnosu sa ocem sa kojim godinama nije bila u kontaktu.
– Tata i ja smo tokom mog odrastanja imali taj prekid komunikacije zato što smo mi izbjegli, otišli smo u drugu državu, on je otišao za Austriju. Tada su postojali samo fiksni telefoni i jako je bilo teško naći sve, ali desio se period kada smo se nekako pronašli. Moja tetka je tada otišla da živi u Austriju, kao izbjeglica, a mi smo otišli sa tadašnjim našim očuhom za Banju Koviljaču i evo to sam se sad sjetila, tetka je bila ta koja je pronašla mog tatu u Austriji, u Beču. To je bio njen zet, a njega je cijela mamina familija obožavala. On je bio najbolji. I, tako smo stupili u kontakt, tetka je dala od naše komšinice fiksni telefon, on je pozvao. Ali, kada je tata pozvao, iskreno da vam kažem, ja nisam osjećala da pričam sa tatom. Čudan je to osećaj. Sve je mene podjsetilo, ja znam da je to moj tata, ali to je u stvari šok. Ja sam se valjda toliko šokirala da ja nisam mogla da se prepustim emocijama, samo sam razmišljala šta će reći moj očuh Milan, da neće njemu biti krivo što mene zove tata. Međutim, sve je to najnormalnije prošlo, ja mislim da je on bio najsrećniji od svih nas što je moj tata pozvao – pričala je ona.
– Moj tata je bio generalno emotivan čovjek. On je mogao da zaplače kada vidi siroče na ulici da prosi. Takav je bio i ja sam to poprimila na njega, ja sam ista takva. Mene stvarno te neke potresne slike vezane za djecu, bukvalno me izuju iz cipela, bukvalno na takve tužne situacije meni treba malo vremena da dođem sebi, vjerovatno i zbog tog mog detinjstva me to još više potresa, ali taj naš susret je bio jako, jako stresan i za njega i za mene. Mi smo se dva sata samo grlili i plakali – priča Seka pokušavajući da ne otkriva detalje jer su suze počele da naviru na oči.
