“Najjača emocija za sada u fudbalu je sa ove utakmice koju nisam igrao u Lisabonu. Kada smo dobili, skakao sam po terasi. Došla mi je policija. Gledao sam na tv utakmicu u Italiji, jer sam se oporavljao od povrede. Kada je Mitrović dao gol nastao je delirijum. Ne ide se na Svjetsko prvenstvo svaki dan. Najveći san je da predstavljaš zemlju na Mundijalu. To ostaje za cijeli život”, rekao je Đuričić.

''Orlovi'' neće imati jednostavan posao u Kataru. Dobili su gotovo istu grupu kao prije četiri godine.

“Grupa je teža nego u Rusiji. Ovaj Brazil je jači sada nego prije četiri godine. Potrebna nam je hrabrost. Ova ekipa ima personaliti da prođe grupu. Neće biti lako, treba nam zajedništvo koje smo do sada imali”, istakao je fudbaler Sampdorije.

Priču o Svjetskom prvenstvo počeo je spominjanjem Ronalda, ali Brazilca.

“Ne možemo da pričamo o Mundijalu, a da se ne prisjetimo Ronalda, čuvenog Zube. Finale 2002. mi je u sjećanju i njegova frizura. Sjećam se da sam bio na turniru u Somboru, ali nisam nosio frizuru”.

 Đuričić ističe da pritisak ponekad može da bude veliki neprijatelj fudbalerima, pa se tako prisjetio i utakmice protiv Albanije.

“Naša javnost je malo teža. U posljednje dvije godine smo se dobro adaptirali. Mnogo smo opušteniji. Drugačije reagujemo na okolinu. Sada smo spremni za takve utakmice. Atmosfera je super, ne treba ništa mijenjati. Najgore je bilo protiv Albanije. Atmosfera je bila paklena. Gore je bilo u Beogradu, tamo je sve bilo napumpano, ali kada je Ljajić dao gol, sreći nikad kraja”, rekao je Obrenovčanin.

Drugi put je u Sampdoriji. Za sada je postigao dva gola, jedan protiv Milana, a drugi na debiju Dejana Stankovića kada je svom timu donio bod. Mnogi Srbi su pisali istoriju ovog kluba. Posebno se pamti Vujadin Boškov. Čika Vuja je stvorio najčuveniju generaciju Sampdorije.

“Boškov ovdje, ne znam s kim bi ga uporedio. On je legenda nad legendama. I ostali su ostavili veliki trag, Miha, Bratislav Živković, Sakić... Žile mi je govorio da mu je žao što nije ostao da živi ovdje, jer je Đenova stvarno fenomenalan grad. More, stalno sija sunce, to je jedan od razloga zašto sam došao ponovo. Navijači su sjajni, lijepo je igrati ovdje. Dok sam bio mlađi mogao sam da živim bilo gdje, promijenio sam mnogo zemalja. Sada kada imam troje djece, gledamo na sve. Postojala je neka priča za Englesku prošle sezone, kada sam došao kući sa tom informacijom niko se nije obradovao”, priča u dahu Đuričić.

Srećan je u Đenovi. Grad je jedan od najljepših u Evropi, porodica, supruga i troje djece našli su svoj ritam u Italiji.

“Živio sam u Modeni, ima poseban šmek jer je to grad automobila Ferarija, Maseratija i Lamburdžinija, ali kada bih morao da uporedim, ljepša mi je Đenova. Gradski derbi u Đenovi je prava ludnica. Veliki je pritisak. Broj jedan je Zvezda - Partizan, ali odmah poslije toga ide Sampdorija - Đenova. Grad je podijeljen, živi se za tu utakmicu. Na moju nesreću Đenova je ispala u Seriju B pa ove sezone nema derbija. Žao mi je što nema te utakmice”, rekao je Đuričić.

Ali ne žale navijači Sampdorije. Oni su potpuno zadovoljni što je njihov gradski rival u drugom rangu.

“Njima je super, ne bi imali ništa protiv da Đenova tamo ostane”, sa osmijehom će srpski fudbaler.

Peckanja stalno postoje, pa tako ovi koji vole Samp ne priznaju Đenovi ni sve istorijske detalje. Đenova je prema nekim podacima najstariji italijanski klub, ali rivali im to neže da potvrde.

“Na stranu sve, oni imaju nekoliko titula koje su osvojili davno. Vode se kao jedan od najtrofejnijih klubova mada im mi to ne priznajemo”, u šali će rođeni Obrenovčanin.

Malo je nedostajalo da Đuričić ove sezone zaigra na jugu Italije.

“Imao sam dogovor sa Salernitanom, ponudili su mi sjajne finansijske uslove i izabrao sam njih iako sam imao nekoliko opcija. Kada sam došao u Salerno, to nije bilo to. Ne bih komentarisao ko je kriv, ali je bilo van pameti. Prevazišao sam to, odlučio da dođem u Sampdoriju najviše zbog Svjetskog prvenstva. Dobio sam to po šta sam došao”, istakao je srpski fudbaler.

Tekbol je igra koja predstavlja omiljenu zabavu igračima mimo treninga. 

“Trenutno ne igram, jer sam bio povrijeđen i ne prijaju mi neki pokreti iz ove igre, ali u Sasuolu su nam zabranili jer smo pretjerivali. Dolazili smo sat prije treninga i ostajali još sat poslije. U karantinu nam je to bila omiljena zanimacija. Na jednoj strani Lukas Haraslin i ja, na drugoj Lokateli, Raspadori, Berardi, Kaputo... To je dokaz da je i dalje velika ljubav prema fudbalu”, objasnio je Đuričić.

Kada pogleda sebe sa 17 godina i danas, misli da je ista osoba.

“Sigurno da nas iskustvo usmjerava, ali sam u suštini isti. Krug ljudi oko mene nije širok, svi moji prijatelji su još iz obdaništa”, rekao je Filip.

A o rezultatu na Mundijalu? Neka, samo da nastavimo ovako i sve će biti dobro. Radujem se okupljanju, svi odbrojavamo dane.