Bivša srpska teniserka Bojana Jovanović u razgovoru za Mondo otvorila je dušu i govorila o paklu kroz koji je prošla zbog zdravstvenih problema još u ranom djetinjstvu.
Ona je u prvom razredu osnovne škole saznala da ima karcinom nedbubrežne žlijezde i tada je njena borba krenula.
- Definitivno je to segment mog života koji me je najviše oblikovao i koji sam ja dugo godina pokušavala da zaboravim i odbacim. Smatram da dokle god odbacujemo dijelove sebe da nikada nećemo biti potpuni. Prije oko godinu-dvije dana sam odlučila da pričam više o tome, da bih ljudima dala motivaciju i podršku. U prvom razredu osnovne, 2004. godina, pred početak prvog razreda otkriveno je da imam neuroblastom, to je karcinom nadbubrežne žlijezde. U novembru 2004. godine sam prvi put operisana, pa se bolest vratila u aprilu 2005. godine i tada su mi odstranili lijevi bubreg i slezinu - počela je priču za Mondo Bojana Jovanović, pa u dahu nastavila:
- Tada kreće moja najveća borba, povratak u školu. Prošla sam dva-tri ciklusa hemoterapije i opadala mi je i kosa. Pronalaženje mog identiteta poslije osnovne škole bio je neki moj najveći izazov, prošla sam kroz psihičko i fizičko zlostavljanje u školi. Iz ove perspektive mogu da kažem da mi je drago, ne osjećam žaljenje, jeste mi bilo teško, bila sam izopštena iz društva i stvarno, te stvari su imale dosta posljedica na mene kasnije. I dan-danas se borim sa nekim stvarima, da ih riješim i to je normalno. Ne osjećam gnijev niti bijes prema toj djeci, razumijem ih. Ni djeca nisu znala šta se meni dešava, vjerujem da sve kreće iz kuće, od roditelja. I oni su kroz svašta prolazili. Porodica i moj brat Ivan odigrali su ključnu ulogu, on je dve godine stariji od mene i bio je moj glavni zaštitnik. Roditelji su u četvrtom ili petom razredu htjeli da me prebace iz škole, bio je pakao u tom periodu, ali nisam htio da bježim od problema.
Zatim je otkrila kako je dalje tekla njena borba.
- Završila sam osnovnu školu i vremenom su stvari krenule da se mijenjaju. Dugo je ostavilo to posljedice. U vrtiću sam bila hiperaktivno dijete, družila sam se sa svima, svi su me znali, do momenta što se izdešavalo, onda sam se povukla, bila sam jako povučena, nisam htjela da pričam o sebi, bila sam zatvorena. Od treće, četvrte godine srednje krenulo je da se mijenja. Otac mi je mentalni trener, pričali smo o tim stvarima. Na fakultetu sam krenula da se bavim psihologijom, da se bavim svojim traumama i da prihvatim to, da vidim to kao svoju snagu, ne kao slabost. Stalno sam nosila jednodjelne kupaće, jer imam preko stomaka veliki ožiljak, bilo me je sramota toga, zato što sam drugačija. Do momenta kada sam prihvatila i rekla je*ote, to si ti, drugačija si zbog toga. Prava ljepota danas je biti drugačiji. Uživam u svemu tome sada, to me maksimalno izgradilo i da me to čini osobom kakva sam danas.
Sada dobro zna koliko je teško bilo njenim roditeljima.
- U tom periodu nisam znala šta se dešava, nema poente da malom djetetu pričaš sve detalje. Roditelji su meni prije šest-sedam godina ispričali cijelu priču, mama je bila sa mnom u bolnici, i tata je, ali njoj je bilo baš teško da priča o tome. Razumijem sve to bolje iz ove perspektive. Nije se znalo šta će biti krajnji ishod, bilo im je bolno i oni su shvatili da želim da ispričam svoju priču i da motivišem ljude koji prolaze kroz slične ili gore situacije. Ako mogu na bilo koji način da im budem ta iskrica na kraju tunela - rekla je Bojana, a zatim dodala:
- I ja sam u tom periodu krila neke situacije u školi, nisam htjela da roditelji budu povrijeđeni, potiskivala sam neke stvari. Znala sam da su uvijek tu za mene, da ću imati podršku šta god da se desi. Dosta djece to nema i pronalaze tu utehu na društvenim mrežama, kroz medije i slično i ne pronađu uvijek pravu podršku. Fali ljudi koji će na neki pravi način i svojim ličnim primerom da im budu podrška.
Otkrila je i šta joj je pomoglo da krene dalje.
- Dosta ljudi me to pita i nije to jedan momenat, ništa se ne desi preko noći. Neki ljudi to vide i kažu da je sreća i uspeh preko noći i ja ne vjerujem u to. Sve to su godine rada i truda. I dan-danas radim na nekim stvarima, trudim se da poboljšam to, mučim se i dalje sa nekim stvarima, daleko sam od savršene osobe i smatram da ne postoji savršena osoba. Te 2020. godine bila sam druga najbolja seniorka Srbije u tenisu. Tada mi se desila najozbiljnija povreda, lijevi ručni zglob, bila je i korona. Prestala sam da igram profesionalne turnire i 2022. godine sam krenula više stvari da kačim na društvenim mrežama, Instagram mi je porastao, tada me je Janko Tipsarević pozvao da idem na Maldive i da budem trener. Bila sam tamo tri-četiri mesec, bila sam jedini trener tamo, niko nije bio iz Srbije, već ljudi koji su radili. Prvi momenat gdje sam otišla daleko od kuće na duži vremenski period i to me nekako natjeralo, kada si sam sa sobom, kreneš da razmišljaš o nekim stvarima i šta možeš da uradiš. Neke lekcije koje sam najviše shvatila su bili iz najvećih poraza, da li iz mečeva ili iz životnih situacija. Tada krenemo da razmišljamo stvarno šta smo loše uradili, šta bi mogli da poboljšamo ili promijenimo. Taj period me dodatno podstakao, krenula sam intenzivnije da se bavim psihologijom i da se edukujem i da bolje upoznajem sebe. taj period života je jedna od prekretnica.
Bojana Jovanović u međuvremenu je završila tenisku karijeru, sada se bavi padelom za koji kaže da je "zarazan", veoma je popularna na društvenim mrežama, a kompletan intervju sa njom možete pročitati na portalu Mondo.rs.
