Udruženje za evropsko pravo – Centra za pravo Еvropske unije, organizovalo je XXIV Zimsku školu evropskog prava.
Škola se, kao jednom od najvažnijih tema, bavila pitanjima pravnog statusa nepokretne imovine Republike Srpske.
Nakon temeljne naučne i stručne rasprave i analize pitanja koja se odnose na ovu temu, utvrđena su četiri mišljenja.
"Pitanje nadležnosti u vezi sa zakonima koji se tiču bilo kakve, pa i tzv. državne imovine, riješeno je Opštim okvirnim sporazumom za mir u Bosni i Hercegovini (1995. – Dejtonski mirovni sporazum). BiH nastavila je svoje pravno postojanje po međunarodnom pravu kao država, sa unutrašnjom strukturom modifikovanom Ustavom iz 1995. godine (čl. 1/1 Ustav BiH), a stupnjem na snagu Ustava iz 1995. godine zamjenjuje se i stavlja van snage Ustav Republike BiH iz 1993 (čl. 12/1 Ustav BiH), pa samim tim i nadležnosti iz tog Ustava koje se tiču donošenja zakona kojima se uređuju pitanja vezana za imovinu. Ustavom BiH iz 1995. godine izvršena je jasna podjela nadležnosti između institucija BiH i entiteta odredbom koja kaže da 'sve vladine funkcije i ovlašćenja, koja nisu ovim Ustavom izričito data institucijama BiH, pripadaju entitetima' (čl. 3/1 Ustava BiH). Ustavom BiH iz 1995. godine nadležnost za donošenje zakona o imovini nije izričito pripala institucijama BiH, pa je samim tim jasno da pripada entitetima", navodi se u prvom mišljenju.
U drugom mišljenju se ističe da su sve dosadašnje intervencije visokog predstavnika bile protivpravne.
"Sve dosadašnje intervencije visokog predstavnika za BiH bile su protivpravne, a djelimične naknadne potvrde odluka visokog predstavnika od strane institucija BiH po sadržaju i značaju ne predstavljaju upotrebljive dokumente za rješavanje pitanja vezanih za imovinu na način koji bi bio drugačiji od ustavne strukture i podjele nadležnosti utvrđene Ustavom BiH iz 1995. godine", navodi se u drugom mišljenju i dodaje:
"Visoki predstavnik za BiH po Aneksu 10. Dejtonskog mirovnog sporazuma nema nadležnost za donošenje zakona, pa tako ni onih odluka kojima je nametao zakone koji se tiču imovine. Takve nadležnosti nema ni po tzv. Bonskim ovlašćenjima (1997), jer ga i ona ograničavaju na intervencije vezane za rad Predsjedništva BiH i Savjeta ministara BiH, a ne dopuštaju mu intervencije vezane za Parlamentarnu skupštinu BiH koja je jedina nadležna institucija za donošenje zakona Bosne i Hercegovine. Republika Srpska ima pravo i obavezu da su skladu sa svojim ustavnim nadležnostima i na način koji ocijeni svrsishodnim, rješava probleme koje joj je visoki predstavnik za BiH napravio ometajući je u raspolaganju njenom imovinom. Sa stanovišta Dejtonskog mirovnog sporazuma, a time i Ustava BiH, naročito su protivpravni i pokušaji intervencije u vezi sa imovinom koje vrši g. Kristijan Šmit, koji se bez neophodne rezolucije Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija predstavlja kao visoki predstavnika za BiH".
Dalje, prema trećem mišljenju odluke Ustavnog suda BiH o imovini nisu utemeljene na Ustavu.
"Pregledom tih odluka jasno se vidi da je Ustavni sud BiH stvorio konfuziju između ustavnih nadležnosti institucija BiH i entiteta, na jednoj strani, i pitanja ko ima pravo na određenu imovinu, na drugoj strani, pa je tako stvorenu konfuziju iskoristio za donošenje odluka kojima stavlja van snage zakone Republike Srpske. To je nedopustivo po bilo kojem pravnom kriteriju, jer su pitanje nadležnosti za donošenje zakona i pitanje bilo čijeg prava na imovinu dva potpuno odvojena pitanja. Za rješavanje pitanja da li je Republika Srpska ispravno regulisala pitanja vezana za imovinu nadležan je isključivo Ustavni sud Republike Srpske, jer se zakonima Republike Srpske Ustavni sud BiH može baviti samo u smislu ocjene da li su zakoni Republike Srpske suprotni Ustavu BiH, a što u konkretnim slučajevima nisu bili. U tim odlukama Ustavni sud BiH otišao je i korak dalje izvan sopstvenih nadležnosti tvrdeći da predmetne imovinske zakone treba donijeti Parlamentarna skupština BiH. Za uspostavljanje takvih stavova Ustavni sud BiH nije nadležan, pa su te odluke i u tom smislu neustavne", ističe se.
Na kraju se zaključuje da se na na osnovu Sporazuma o pitanjima sukcesije iz 2001. godine ne može mijenjati unutrašnja struktura BiH utvrđena Ustavom iz 1995. godine.
"Sporazumom o pitanjima sukcesije riješeno je nekoliko važnih pitanja između država sukcesora SFR Jugoslavije. Pregledom Sporazuma jasno se utvrđuje da je jedan od osnovnih principa da se tim Sporazumom ne zadire u unutrašnju strukturu bilo koje od država potpisnica, pa tako ni u unutrašnju strukturu BiH. Shodno Sporazumu, BiH je učestvovala u raspodjeli prava, obaveze, aktive i pasive SFR Jugoslavije, te se prema tim pitanjima odnosila u skladu sa svojom unutrašnjom strukturom. Tako je, primjera radi, u vezi sa Prilogom C (Finansijska aktiva i pasiva), a u vezi sa kojim institucije BiH imaju nadležnost, bez ikakvih smetnji od strane entiteta i uz potpuno poštovanje svoje unutrašnje strukture nadležnosti pristupila vršenju prava i obaveza iz Sporazuma o sukcesiji", navodi se u četvrtom mišljenju:
"Sa druge strane, kada je u pitanju Prilog Е (Penzije), takođe uz puno poštovanje svoje unutrašnje strukture nadležnosti (iako se ni u tom prilogu entiteti ne navode u Sporazumu o sukcesiji), BiH je bez miješanja institucija BiH u nadležnosti entiteta nesmetano omogućila entitetima da vrše prava i obaveze iz Sporazuma o sukcesiji. Ovakvih uporednih primjera u vezi sa Sporazumom ima više i za pretpostaviti je da bi i u vezi sa imovinom BiH poštovala nadležnosti utvrđene ustavnom strukturom, da nije bilo intervencija visokog predstavnika za BiH. Shodno tome, samo nadležne entitetske institucije mogu donositi zakone kojima se tretira pitanje imovine na koju se odnosi Sporazum o sukcesiji, odnosno kojima se odlučuje da li takva imovina predstavlja državnu imovinu SFR Jugoslavije. Nadležnosti entitetskih institucija u vezi sa imovinom rasprostiru se na zasebnim teritorijama, pa je u tom smislu od pravnog značaja činjenica da je Dejtonskim mirovnim sporazumom utvrđeno teritorijalno razgraničenje između entiteta", zaključuje se.
