Bratu i sestri iz Drvara zlatne medalje u džudou

"Очекивао сам неку медаљу, нисам знао коју. Ипак сам освојио злато, тако да сам веома срећан.", каже Јован Бурсаћ, добитник златне медаље.

"Мислила сам да ћу добити нешто и била сам стрпљива. Пуно вјежбам и смијешно изгледа. Како, да ми мало опишеш то? Па обично се он и ја и тучемо", каже Емилија Бурсаћ, добитник златне медаље. 

Лијепа је и велика Бањалука, али је родни Дрвар у срцу, као и Република Српска. 

"Они живе овдје и знају за Републику Српску и сви пружамо велику снагу и љубав за њу. Дрвар волимо наравно, али овдје људи који живе само спомињу Србију и Српску", каже Божана Бурсаћ, мајка.

"Највише волим да будем у Дрвару, јер је овдје можда најбоље и јер је свјеж ваздух. Имам много другара", каже Јован Бурсаћ.

"Волим да шетам с родитељима, овдје је лијепо бити", каже Емилија Бурсаћ.

Јован и Емилија са истим жаром освајају и фудбалски терен, атлетску стазу и фолклорну бину. Ништа то не би успјело без велике подршке родитеља.

"Само треба бити стрпљив и пронаћи себе у нечему и треба њима посветити вријеме. Примијетила сам да данас доста дјеце нема ту љубав коју желе од родитеља. Ја мислим да је то највеће богатство кад се има, да се некоме пружи љубав", каже Божана Бурсаћ.

Брат и сестра су велики борци на спортским теренима а биће и на оним животним. Планове за будућност већ имају. 

"Некако фудбал ми је близу срца и то ми је жеља", каже Јован Бурсаћ.

"Вољела бих да будем сликар, писац, аутомеханичар, полицајац као мој тата и фудбалер", каже Емилија Бурсаћ. 

Обећали су да ће и даље низати успјехе, али гдје год их живот одведе, Дрвар ће увијек бити мјесто првих побједа и снова који су их обликовали.