Uslovi nikakvi, što se tiče života. Tako se mogu opisati uslovi u kojima se živi u srpskim selima oko Sanskog Mosta. I u 21. vijeku bore se da imaju struju, vodu i dobar put. Kako ta borba izgleda najbolje znaju Lazo i Stoja. Svoj život odlučili su provesti u selu Dabar, tačnije u zaseoku Brankovići.
Nemoguće je, pričaju za „Dosije“, u današnje vrijeme živjeti bez struje od koje zavisi skoro sve u jednom domaćinstvu.
„Еvo vidite, ovako ja to spustim, eto meni je bitno samo malo svjetlosti da imam da bih se ja lakše mogla kretati, to nam je mala prostorija pa može se. Ljeti se i može podnijeti, dan je duži i imamo više svjetlosti, međutim, ide zima i već u pola 5 je noć. Vezani smo za krevet. Svijeću ne mogu da podnesem, mnogo dimi i taj miris, to je lojanica i to mi prilično smeta i zdravlju pa sam bila prinuđena da ovako na ulju kao kandilu“, priča za „Dosije“ Stoja Pavić, selo Dabar, zaselak Brankovići.
„Nemoguće je živjeti u današnjem vremenu bez struje, frižidera“, kaže Lazo Petrović, selo Dabar, zaselak Brankovići.
Zbog toga su skoro svakodnevno prinuđeni ići u Sanski Most. Tokom ljeta je kažu još gore. Hrana se brže kvari pa su prinuđeni da se dovijaju kako znaju i umiju. Stoja ima i neke trikove kako da, ono što spremi odstoji makar dan duže.
„Sve ide teško, ja se prilično snalazim, ispečem pa u male teglice i odozgo prebacim mast da to drži, da imam i za drugi dan i onda tako. Napravim neka kisela tijesta, imaju jaja ima nešto konzervirano.“ „Znači, ne može ništa duže?“, „Ne može, samo danas što napravim to pojedemo ili eventualno mast stavim u neku posudicu malu da imam za drugi dan“, kaže Stoja Pavić.
„Danas kupim i pojedem, sutra tako opet i eto. Idem u Sanski Most autom, skupo košta ali moraš, takva je Federacija Bosne i Hercegovine“, navodi Lazo Petrović.
I takav je u većini slučajeva život malobrojnih Srba koji u njoj žive. Težak i izazovan. Ništa bolje stanje nije ni sa vodom. Snalazi se ko kako zna i umije. Cisterne, kišnica i bunari u većini slučajeva su spas. Kako je upaliti mašinu za veš ili suđe Stoja je i zaboravila jer sve pere ručno. Mnogo posla „palo“ je na njena leđa jer Lazo ima i zdravstvenih problema. Jedina svijetla tačka je pričaju što makar cisterne ne plaćaju.
„Vodu dotjeram, imam bunar iza i dotjeram cisternu. Tu nam izlazi u susret ko ima ličnu kartu Dabra, daju nam vodu džaba, tu ne plaćamo a ovi ostali plaćaju. Malo je povratnika u Dabru, ranije je bilo dosta. Vodovod, puštena je prva faza, SFOR je gore izbacio vodu na Viloderu i to vam je odavde jedno 15 kilometara, međutim to su oni sve opljačkali i raznijeli. Trebala opština, u to vrijeme Mesud Šabić bio načelnik, trebao dati 50 hiljada KM ali nije htio da bi dobili vodu. Imali smo vodu prije rata, nismo svi ali smo imali“, prisjeća se Lazo Petrović.
„Ja od gospođe Deonićke dobijem cisternu dva puta godišnje. A cisterna vode može biti samo dva mjeseca ono drugo moramo mi. Tamo ima mali bojler na sunce, grije se i naveče ja se tako okupam. Ja hvatam kišnicu pa onda sa tom kišnicom ja perem veš, iskoristim priliku, treba baštu zaliti, ne možeš, ono što preživi preživi, koliko mogu ja zalijevam a kada vidim da je voda u opasnosti onda prestanem zalijevati pa šta Bog da“, kaže Stoja.
Iako auto imaju, putevi su veoma loši pa se boje da dugo neće izdržati. Posebno je teško zimi.
„Putevi, ode nam auto, Lazo je dosta skroman, Bogu hvala imamo to auto nekako smo se snašli da možemo do grada doći ali ode nam auto, putevi loši sada su to nešto ravnali a do sada bilo je svakako“, priča dalje Stoja.
Tražili su i pitali u opštini kada će dobiti struju. Odgovor je bio uvijek isti. Sve ostane samo u onu čuvenu riječ političara, obećanje.
Opširnije pogledajte u video prilogu iz emisije „Dosije“.
