U početku ih je na veće količine, u gajbama prodavao za marku i po, ali kako voće dozrijeva, hvata ga, priznaje panika pa je cijenu snizio. Opravdano se plaši se da će voće koje je brižljivo uzgajao i tretuirao samo sodom bikarbonom i kravljim mlijekom  propasti. 

Voće dovozi, ako treba i na kućni prag. Izračunao je da je do sada, za 10 godina bavljenja voćarstvom uložio preko 100 hiljada maraka. 

Nedostatak radne snage je takođe sve veći problem, jer nema više mnogo berača.
 
U odnosu na ovu, prošla godina je bila, priča Ilija, idealna, nešto se i zaradilo, mada je bilo i ulaganja. Kad se podvuče crta, troškovi na godišnjem nivou su do 10 hiljada maraka, da bi bio nešto i zaradio potrebno je da proda 20 tona voća. Ilija se ipak nada kakvoj -takvoj dobiti, jer su barem breskve rodile. 

Čika Ilija kako ga Banjalučani od milja zovu, ipak nastavlja sa voćarstvom, uprkos svim izazovima. Mladima savjetuje da ukoliko su u prilici uzgajaju sopstveno voće i povrće.