"Ja kada sam došla ovdje bila sam srećna zato što konačno imam svoju porodicu. Nekada sam živjela samo s tatom, a sada imam i mamu i tatu i sada mi je to nekako već drugačije i ljepše mi je", kaže Jovana Vranješ.
Trogodišnji brat, baka, stric, mama, a potom i tata... Sa samo 11 godina, prevelik teret pao je na Jovanina malena pleća. Ostala je bez ikoga svog. Ipak, nije dugo čekala da nađe svoju mirnu luku. Slobodan i Brankica Marić iz Bardače, nadomak Srpca vraćaju vjeru u dobrotu. Usvojili su Jovanu i podarili joj topao dom, normalan život, a što je za nju sada najvažnije, skladnu porodicu. Za nju su opremili i posebnu sobu, baš onakvu kakva dolikuje za jednu dobru i pametnu djevojčicu. Sada joj ništa nije teško. Ide u školu, radi zadaću, igra se s drugarima, a pomogne i oko kuće u skladu sa svojim godinama. Misli nisu - dječija glavica, ali iz usta samo mudrost izlazi.
"Lijepo mi je. Konačno imam nešto svoje, da ja imam možda nekada i svoj mir i nekada i oni dođu kod mene u sobu. Lijepo mi je baš. Nikada nisam imala svoju sobu. Dok sam s tatom bila, stalno sam sa njim u sobi bila, nikada nisam sama, da sam imala svoju slobodu, a sada imam", kaže Jovana.
Marići su joj sve priuštili, a i Jovana je u njihov dom unijela sreću i ljubav. O ovom koraku nisu dugo razmišljali. Jovanin pokojni otac je bio Slobodanov ratni prijatelj, s kojim je i kasnije nastavio da se druži. Tako su i Jovanu zavoljeli dok je još bila mala. Nisu mogli da dopuste da završi u nekom domu, pa, uprkos komplikovanoj proceduri, nisu odustali od zamisli da joj obezbijede dobru budućnost. Odrekli su se i hraniteljske nadoknade. To ih, kažu, nije interesovalo. Slobodan je ove godine iz policije otišao u penziju. Na mirne penzionerske dane još se navikava.
"Jovana je tu bila i ja sam tada i bio potreban njoj, a i ona je meni kroz to sve ja sam se već počeo navikavati na kuću, na neodlazak na posao. Ona ujutru tu je sa mnom, otprilike, pošto Brankica radi. Ja i ona imamo dobru komunikaciju", kaže Slobodan Marić.
"Pošto ja nemam svoje djece, onda mi je to bila utjeha. Pogotovo kada se to desilo s Jovanom, pošto sam i ja ostala mlada bez majke rano koja je dugo bolovala, pa sam željela da Jovani pružim tu ljubav majke što ja nisam mogla pružiti nikome, a da ona osjeti za ljubav majke", kaže Brankica Marić.
Njima ne treba pomoć. Ovo nije takva priča. Samo žele da svojim primjerom ohrabre i druge da krenu njihovim stopama i nekome život učine srećnim.
"Možda će to pogledati još ljudi dobre volje, da se malo ohrabre i da pogledaju ko ima, da usvoje, da odgoje nekoga u životu, othrane, da pomogne da neko izađe, da nađe svoj put", rekao je Slobodan.
Oni svoj zajednički put grade, ali ne zaboravljaju ni Jovaninu prošlost. Trude se da čuvaju lijepe uspomene. Svake nedjelje odu da upale svijeće i obiđu kuću u kojoj je Jovana odrastala. Potom odlaze u topao dom pun pažnje, sreće i ljubavi, gdje završavaju komplikovane matematičke zadatke i ispisuju nove, one ljepše stranice svog života.
