"Masla su slava naroda koji živi od svoje ljetine i živi od svojih dobara i truda, ruku svojih kojim stiču svoje dobro radeći njive, živeći. Tako da su ljudi u rana doba vodili računa da svakako proslavljajau i zavjetuju dan svojoj ljetini," pojašnjava Željko Popović, sveštenik u hramu Sv. velikomučenika Georgija u Maslovarama. 

Masla nema bez domaćina ili kuma veselja. On je zadužen da sve okupi, pripremi bogatu trpezu i pobrine se da sve prođe u najboljem redu. Običaj je u Maslovarama da kum i njegova porodica pripreme "kumovski čanak" koji se sastoji od pite, pogače, sira, uštipaka, kuvanih jaja, pečenog pileta koji se, podijeli okupljenom narodu.

"Znači nam puno, to je gajenje tradicije, običaja, i veselja. To je nešto najljepše što sam do sad doživio," kaže Nebojša Petrušić, kum masla u Maslovarama. 

Za pravi ugođaj i veselje pobrinuli su se mladi folkloraši. Njih pet stotina, domaćih i gostiju, uhvatilo se u kolo. 

"Najbolji dio ovog druženja je to što se okupljamo svi zajedno, upoznajemo se, sklapamo neraskidive mostove  prijateljstva. Iz dana u dan, ta prijateljstva postaju sve jača," rekla je Teodora Simić, KUD "Lirafolklor", Beograd. 

"Za život u Maslovarama, znači, kako bi vam rekao, djeca to vole i nema šta. Zagrizli su u to i ja s njima," rekao je Sredo Bogdanić, KUD "Brio rudar", Maslovare.

Treba nam ovakvih okupljanja, kažu Maslovarčani. Prisjećaju se kako im je selo nekada bilo i opština.  

"Fali nam neka tvornica, fali nam nešto da ne putujemo u Kotor Varoš, da radimo ovdje. Za mlade? Neku dvoranu, nešto da napravimo, da imamo okupljanje, da ne selimo," kaže Radislav Božičković iz Maslovara. 

"Nekada je bilo ljepše, pjesme je bilo na svakom koraku. Puteva je bilo kud god kreneš, nisu bile staze zarasle bujadi, kao što su sada. Sada je narod bogatiji, nema kuće da nema dva auta, neka i po tri. I što je najvažnije i danas je veselo u Maslovarama," rekao je Miladin Jovanović, učitelj. 

I biće tako dok je nas, kažu Maslovarčani, oni koji čuvaju rodni kraj, ali i oni koji se vraćaju svojim kućama kad god mogu, bez obzira gdje ih je život odveo.