Dosije

RVI prve kategorije Dragomir Janjčić dokaz da se sve može sa čvrstom voljom

  • Izvor: ATV
  • 17.09.2024. 20:40

Nema toga što čovjek čvrstom voljom i željom za životom ne može da uradi. Šezdesetsedmogodišnji Dragomir Janjčić iz Vodičeva kod Novog Grada najbolji je primjer za to. Ratni je vojni invalid, prve kategorije. Od 38 godine živi bez obje šake. U borbi za svoju otadžbinu sudbina je htjela da na ratištu kod Krupe na Uni, 9.novembra 1995.godine samo tri dana prije potpisanog primirja nastrada od mine.

''Nema gdje nisam bio u Republici Srpskoj na ratištima. Boreći se, braneći svoj srpski narod u tom periodu u tom nesretnom građanskom ratu koji se desio devedesetih godina. Išao sam da branim sebe, svoju djecu, svoju porodicu i svoj narod i eto na samom kraju se izdešavalo to što se izdešavalo. Ovaj dio je počeo da pada pa smo mi to uspjeli da zaustavimo i na to samom kraju gore kad smo vratili jedan dio prema Krupskom ratištu postavili su neko minsko polje i ostao sam bez obe ruke tada'', priča nam Dragomir Janjčić.

''Mene je to bacilo par metara ja sam pao na leđa i kad sam se pridigao na laktove vidio sam da ruku nema da su odbijene. Pošto sam imao jake bolove u stomaku, računao sam da mi je probijen stomak i rekao sam ne vjerujem da ću se izvući. Imao sam prsluk sa okvirima kolega mi je skinuo taj kombinezon, to su sve djelići sekunde razmišljanja, ostaću živ. Imao sam te prve zavoje i rekao da me ne previja nego samo stegne da ne iskrvarim, znao sam ako se ne podveže da ću iskrvariti. I onda za Prijedor, pripreme za operaciju, ali ipak sam otišao za Banjaluku. Pred operacionom salom kad sam čekao da me operišu kažem ja onoj sestri ne mogu više izdržati. Imao sam osjećaj kao da mi neko sječe ruke. Prekinuta cirkulacija. Izvlače momka iz operacione sale i onda ja ulazim i završe sve to''.

Hoću da živim i imam za šta da živim, riječi su ovog hrabrog čovjeka. Znao sam u svemu tome kad se sve to izdešavalo da me kući čekaju dvije kćerke i da moram sad da se borim za njih isto kao što sam se borio i za Republiku Srpsku, priča Dragomir. Nikada nije pomislio da odustane, iako je život udarao sa svih strana. Doći kući i započeti neki novi život, sa raznim preprekama nije bilo ni malo lako. Prvenstveno psihički, a potom i fizički. 

''Ali sam sam sebi rekao hajde moraš pokušati da se osamostališ. Bilo je teško. Naljutiš se pa ne ide. Uzmem biceve da se brijem, pa se posiječem to zgazim nogama. Sjednem, razmišljam. Danas sve to radim normalno i hranim se i jedem i vozim auto. Najviše što sam se bazirao na djecu. Djeca su bila mala. 15 i 13 godina. Borio sam se da ih izvedem na pravi put. Mlađa radi u kortu, starija isto. Imam petoro unučadi, praunuče. To mi je najveće bogatstvo da živim i onda mi je drago da se borim, da će ostati nešto iza mene. Ja sam i u fudbalskom klubu ''Plamen'', predsjednik sam Upravnog odbora. Ja kad izađem na teren i kad vidim svu tu djecu, ne znam šta bih sve uradio i dao za njih'', priča Janjčić.

Sve poslove koje zahtjeva jedno domaćinstvo Dragomir radi. Ima svinje, kokoši, održava kućno dvorište, kosi travu. Mnogi mu se kaže i čude kako sve to može, ali doza optimizma sa kojom se vodi kroz život uvijek ga je u najtežim momentima samo činila jačim. O ratu priča s knedlom u grlu. Kaže, onaj ko ga želi, da Bog da mu u kući bio. Mladi moraju, naglašava, da čuvaju ono što je životima odbranjeno i krvlju natopljeno. Dali smo mnogo, i neka samo budu svjesni za kakvu smo se mi slobodu borili i izborili. 

''Onaj ko razmišlja o ratu da Bog da mu rat bio u kući. Da zavlada mir u svijetu mi možemo da živimo na ovoj kugli zemaljskoj. Gledati na sve moguće načine da mi imamo svoju samostalnost, da ova naša omladina ne ratuje nego da gledaju da žive od svog rada i da radimo i da stvaraju. Ja se nada da će ovi mladi koji su iza nas shvatiti tu našu borbu i da će se boriti za Republiku Srpsku, ne mislim ratovati nego na političkom nivou, da nema ratova i da grade i stvaraju. Teško jeste, nije lako, ali moraju shvatiti da smo mi mala Republika, malo nas je i da treba da radimo na tome da nam se natalitet poboljša".

I kada pogledate kakvi heroji žive u Republici Srpskoj, možete da kažete samo jedno: Ponosni smo na njih i hvala im što danas imamo našu Republiku Srpsku. Dragomir je bio i na čelu saveza organizacija i Udruženja ratnih vojnih invalida Republike Srpske. Odlikovan je medaljom zasluge za narod. 

Pratite nas i putem Vibera