Evropljani zbog carina bojkotuju američke proizvode

Владе појединачних држава, као и Европска комисија, брижљиво вагају одговор на Трампове мјере. Грађани могу са мање дипломатске увиђавности или политичке калкулације, вођени сопственим политичким и етичким увјерењима, да одлучују како да се поставе у трговинском рату који су започеле САД.

Потрошачима у Европи нуде се силни амерички производи и услуге – од Мекдоналдс хамбургера, путера од кикирикија или Принглс чипса, преко Кока-коле, сока од наранџе, Старбакс кафе, вискија или доњег веша Викторија сикрет до куповине преко Амазона или коришћења Гугла, Фејсбука или ПејПала…

У низу земаља Европске уније потрошачи су се већ окренули против САД. Истраживање Лунд Универзитета у Шведској показало је да је већина потрошача те земље спремна да бојкотује америчке производе и услуге, 20 одсто грађана то већ чини. У Француској је, према анкети института Ифоп, 57 одсто грађана спремно да бојкотује све са ознаком „мејд ин УСА“, скоро трећина каже да већ то чини. У Њемачкој активисти иницијативе „Бај фром ЕУ“ у самопослугама америчке производе постављају наопачке да би сугерисали купцима земљу поријекла и – могућност бојкота.

Често се чују оцјене да бојкоти неће уништити или битно наудити моћним америчким концернима. Но циљ грађана и није да неку компанију униште, јер знају да је то нереално. Али бојкот утиче на углед одређене марке или фирме. А историја потрошачког бојкота показује да он може да буде и веома успјешан.

Политиколози говоре о „политичкој потрошњи“ и она је, по оцјени истраживача, постала једна од најчешће примењиваних неизборних форми политичке партиципације. Ауторке истоимене књиге Дитлинд Штоле и Мишел Микелети сматрају да политичка потрошња значи да „потрошачи користе тржиште као политичку арену са циљем да промене институционалне или тржишне праксе за које сматрају да су етички, еколошки или политички спорне“.