Nakon pisanja Blica o ovoj suspenziji, “internet se posvađao”, jer u komentarima je bilo onih koji kažu da je profesor tražio znanje, a da su njegove riječi pogrešno protumačene. Da li je u pravu profesor koji “ima svoje metode” ili roditelji koji tvrde da su im djeca istraumirana jer im se neprikladno obraćao, javnost se u svemu tome podijelila.

Komentari podijeljeni

Komentari su se nizali, a reakcije su se kretale u smijeru da su “djeca lijena”, “razmažena”, “da nema više dobrih profesora”, da pomenuti profesor ima “sjajnu biografiju i da je izvrstan matematičar”, s druge strane, bilo je i onih koji su se javljali pod imenima bivših đaka.

– Podrška profesoru, zna se dobro ko je strog i pravičan a njegove kolege ga upravo tako opisuju a to što je došlo vrijeme da se više vjeruje roditeljima jer im se ne sviđa ocjena koju su zaslužili, to će im se vratiti sa kamatom na prijemnom i tokom spremanja ispita gdje treba predznanje – glasio je komentar.

– Dotični profesor matematike prolazi golgotu godinama, pokušavajući da od nas-roditelja i naše djece-učenika, napravi ljude. Istrajava na tome, što jasno upotpunjuje njegovu životnu misiju. Svi mu dugujemo zahvalnost Ja je i ovom prilikom iskazujem u svoje i ime svog sina Filipa – glasio je još jedan komentar.

I dok su jedni iznosili pohvale, bilo je i primjera gdje je njegovo ponašanje isto godinama, i da je nedopustivo.

– Pre 20 godina na njega se žalila kćerka mog druga. Tada su đaci bili nezaštićeni. Vremena su se promijenila više nema nikakvog poštovanja u školama. “Jocu ubicu” treba suspendovati baš sada pred penziju da ima o čemu da razmišlja – jedan je u nizu negativnih komentara.

– Jovan je car, čovjek sa integritetom. Sramota, decenijama ga maltretiraju razmaženi balavci i iskompleksirani roditelji. Iskreno, ne znam odakle mu snage i volje da još uvijek trpi omalovažavanja, ali svaka mu čast – stoji u jednom od komentara.

– Ko ga ne zna, lako bi pomislio da su djeca lijena i žele hljeba bez motike. Naravno da takvih svuda ima puno, ali, ovdje se ne radi o tome. Upoznala dotičnog kao kolegu prije x godina. I danas ga srećem kao kolegu i užasavam se nenormalnosti koja izbija iz njega. Čovjek je zastranio – glasio je drugi komentar.

– Zašto mu je nadimak već 20 godina “Joca ubica?” Da li u svih tih 20 generacija sva djeca ne valjaju? Da li je vrijedno da sve te generacije imaju traumu? On je tu da nađe način da prenese znanje sa lakoćom, da djeca nastave da vole matematiku, jer su već izabrala prirodni smijer, a ne obratno – glasio je još jedan.

Više od 250 ljudi uključilo se u raspravu, i dok su jedni stajali uz profesora, drugi su ga optuživali da je zaista traumatično za decu govoriti im pogrdne riječi, koje ih možda blokiraju.

“Plašio sam se svog profesora”

Milan J. iz Beograda, bivši učenik jedne strukovne škole u Beogradu kaže da je imao slično iskustvo sa profesorom matematike, koji ga je, kako nam je ispričao “plašio”.

– Matematiku sam odlično znao u osnovnoj školi, onda kada sam upisao srednju, dobio sam profesora koji je zaista bio strog. Ne radi se tu samo o znanju, da neko traži znanje to je u redu, ali neki profesori prosto kinje đake, plaše ih i onda djeca blokiraju. Iako sam tu školu završio prije 20 godina ni danas mi nije prijatno kada se sjetim tog perioda. I ono što znam, ja zaboravim kada mi profesor obrati visokim tonom, ili kada se mršti dok izlazim na tablu, drhte mi ruke kao da će me istući, mada se to nikada nije desilo. Ali jednostavno, uplašiš se. Ova priča sa profesorom Kneževićem mi djeluje kao da je on želio samo da ih motiviše, a upravo je napravio suprotan efekat. Morali bi profesori da mijenjaju te metode u svom radu, vjerovao sam da se to iskorijenilo – kaže naš sagovornik.

Dragana M. bivša gimnazijalka sjetila se i samog profesora Kneževića, nije ga se plašila, ali pamti ga kao strogog i zahtjevnog.

– Nisam ga se plašila, ali nekako smo znali da je takav. Tražio je da znamo, uvijek je nekako izvlačio više od nas, valjda je imao predstavu ko koliko može. Matematiku sam znala i tada i sada, vremena se mijenjaju, nekada su profesori bili i mnogo stroži, ali ta vremena su daleko iza nas. Nisam iznenađena ovim što sam pročitala, voljela bih samo da je imao drugačiji pristup – kaže Dragana.

Aleksandra M. iz Beograda kaže da je imala problem sa profesorkom istorije koja je tražila da gradivo ili znaš ili popravljaš jedinicu, ako joj nisi “miljenik”.

– Sjećam se profesorke istorije koja je uvijek bila dobra prema svojim miljenicima, bez obzira da li su oni odlični ili dovoljni, jednostavno dijelila je učenike. Prozvala me i dala mi jedinicu jednom, sljedećeg časa, opet, počnem da odgovaram, još jednu, onda prođe malo vremena, opet, i za kratko vrijeme tri jedinice iz istorije. Ona je mene izbezumila svojim ponašanjem i ne samo mene nego i sve nas koji joj nismo bili dragi, a onda bi uživala dok popravljamo ocjenu. Srećom poslije završene gimnazije nikada je više nisam srela u životu – kaže Aleksandra.

Psiholog: Između učenika i profesora mora postojati poštovanje

Psiholog Maja Svetozarević  objašnjava da je svaki vid nasilja u školama zabranjen, i da svako etiketiranje u komunikaciji je nedopustivo. Takođe ističe da mora postojati međusobno uvažavanje i poštovanje na relaciji profesor – učenik i obrnuto.

– Svaki vid nasilja je zabranjen, pa i svaka uvreda, etiketiranje… Učenici s druge strane moraju da razvijaju odgovornost, prema školi, nastavi, profesoru, jer mora postojati autoritet profesora, a opet i od profesora se to isto očekuje da vodi računa kako se ophodi prema učenicima. Svaka vrsta etiketiranja može kod djece razviti strah, nesigurnost, pa čak i odbojnost prema tom predmetu, tako da je i sa jedne i sa druge strane neophodno poštovanje – kaže Svetozarević.

Profesor Knežević: Nikoga nisam vrijeđao

Profesor Jovan Knežević rekao je da je iznenađen ovim što se dogodilo, ističe da nijednog momenta nije nikoga vrijeđao, ili prijetio, te da on od svojih učenika jedino zahtjeva znanje i pažnju na času. Takođe, kako kaže, on kod djece pomenutog odjeljenja nije primjetio ni nelagodnost, ni strah, i da je on samo pokušavao da im skrene pažnju na učenje, i ništa van toga.

– U avgustu treba da idem u penziju, niti sam ja bilo kome prijetio, ja sam samo pokušavao da toj djecu objasnim gdje su i šta su, da moraju da uče zbog sebe a ne zbog mene. Da ne treba da čekaju da im ocjena padne u krilo, da su dovoljno sposobni da se izbore sami, da je pred njima jedan izazov, da probaju da urade nešto i da sam ja tu da im pomognem, a nikako da ih jurim, kažnjavam ili bilo šta. Možda sam zahtjevan u smislu da očekujem da djeca budu u učionici kada dolazim, trudim se da na vrijeme dolazim na čas, trudim se da postoji red na času, da oni pišu, da prate nastavu i ne volim da pričaju međusobno dok im ja objašnjavam zadatak. Naravno, niko od njih ne priča glasno, daleko od toga, ali svaki šum remeti nastavu i onda kažem “ajde djeco, pokušajte da čujete nešto, da naučite iz ovoga što pričam, zapišite komentar, slikajte tablu, sugerišem im da slikaju tablu kako bi imali kod kuće kad rade domaći – objasnio je profesor.