- Oni koji su zarobljeni u limbu čine se tiši nego inače, kao da znaju da im šanse da dođu do sigurnosti nestaju - piše Stjuart Remzi dopisnik Skaj Njuza.

On kaže da je uobičajena graja hiljada ljudi koji su pričali, vikali i preklinjali s druge strane zida, bila tiša nego obično.

- Izašao sam kroz gvozdena vrata da vidim ogroman broj ljudi koji čekaju na blistavom suncu znak da mogu da uđu u britansku bazu za evakuaciju. Stjuart je rekao da su izgledali više prigušeno nego normalno, kao da su znali da im se šanse da dođu do sigurnosti udaljavaju.

- U pravu su. Evakuacija se uskoro se završava. Daleko od britanskog ulaza krenuo sam prema buci još većeg broja ljudi. Nisu prigušeni, u potpunoj su panici - rekao je Remzi.

On kaže da su mnogo glasniji oni koji su ipak uspjeli da natjeraju samo nekoga da pogleda njihove papire.

"Iza njih su talibani, a ispred vojnici"

- Hiljade i hiljade ljudi i dalje su zarobljeni na ovoj ničijoj zemlji - iza njih su talibani, ispred njih vojnici koji moraju odlučiti ko ostaje, a ko odlazi. Sati odbrojavaju do krajnjeg roka za povlačenje 31. avgusta, i oni to znaju - rekao je Remzi.

On dodaje da oni nemaju puno izbora, ili da izdrže ovde i pokušaju da ukrcaju porodicu na let, ali rizikuju neuspjeh, ili da idu kući i sačekaju ono što će ih snaći u rukama talibana, i nadaju se da nije fatalno. Sve ovo im se vidi na licu dok stoje do kolena u kanalu ispunjenom otpadnim vodama. Neki su ovdje danima. Jako je vruće i nedostaje vode i hrane.

- Uslovi u kojima se nalaze je koktel jednako smrtonosan kao i svaki metak. Kada vojnici mogu da identifikuju ljude sa pravim papirima za putovanje, izvlače ih iz kanala. Nije lako, jer je dubok i strm zid. Vojnici i najjači članovi porodice saginju se kako bi izvukli svoje porodice iz vode. Pojavljuju se mokri, ali uglavnom rasterećeni - kaže Stjuart.

Međutim, to je samo trenutak u kojoj će se uzeti u obzir njihovo pravo na putovanje, ali i dalje mogu da ih odbiju, dodaje.

"Čuju se pucnji i vika"

- Ono što me pogađa svaki put kada sam napolju je broj vrlo male djece koja izdržavaju sve ovo - zaista je srceparajuće. Mora da je tako, tako strašno za njih. Bučno je, a sve vrijeme se čuju pucnji i vika.

Vidio sam malog dječaka koji je sjedeo u očevim rukama, zaštićen od sunca kišobranom, i povremeno ga potapše po leđima, da ga utješi. Pitao sam se šta misli. Sve što njegov tata može učiniti je samo da ga tješi - rekao je Remzi.

Talibanske specijalne snage, teže naoružane od drugih, sada polako preuzimaju kontrolu nad punktom za obradu papirologije. Izvan britanskih linija, oni usmjeravaju ljude odozgo, dodaje on.

- Za vojnike nema izbora, ovo je jedini način da se stvari urade. I oni su apsolutno iscrpljeni. Unutar zidova njihovog kompleksa prolazimo dok oni hvataju nekoliko sati odmora. Oni ne rade u smjenama - ovi momci su radili dva dana i dve noći zaredom. Potpuno su iznureni, a za par minuta će se vratiti na barikade - kaže Stjuart.

Remzi misli da oni nikada neće zaboraviti ovu čudnu, neočekivanu dužnost, kao ni njihov šef.

"Vojnici su iznureni"

- Mnogi nikada neće vidjeti ovakve stvari, sve ovo je strašno, ali oni su apsolutno predani zadatku, i mi ćemo to odraditi do kraja. Mnogo se toga dogodilo u kratkom vremenskom periodu, ali ljudi su nekako dočekali izazov, prihvatili ono što je stavljeno pred nas i zaista smo se usredsredili nato da misiju sprovedemo do kraja - rekao je potpukovnik Dejvid Midlton.

Stjuart kaže da će se ovo sve nastaviti sve do obustave evakuacije.

- Važno je ono o čemu se razgovara i dogovara hiljadama kilometara odavde. Ali dok neko ne kaže da je gotovo, oni koji žele da odu će se truditi i nadati. To je sve što im je ostalo - dodaje Remzi.