Od protesta "žutih prsluka“, koji već više od dva mjeseca zadaju glavobolje vladi u Parizu, preko odluke Angele Merkel da se povuče sa mjesta šefice CDU zbog najgorih rezultata stranaka nemačke vladajuće koalicije u poslednjih nekoliko decenija, do sporazuma o „bregzitu“ koji je vlada Tereze Mej postigla sa EU, a koji je dvotrećinskom većinom u utorak odbačen u britanskom parlamentu, „tresu“ se ključne zemlje Evrope.
Koplja se ukrštaju: Italija i Mađarska fokusirale evropskog „neprijatelja broj jedan“
Komentarišući činjenicu da posljednji događaji u ovim zemljama ukazuju na to da su temelji vladavine triju najjačih lidera Evrope — Merkelove, Mejove i Makrona — ozbiljno uzdrmani, Milan Igrutinović sa Instituta za evropske studije kaže da je to trend koji je počeo još prije nekoliko godina, a da je „bregzit“ bio jedan od prvih šokova.
"Jednu od njegovih posljedica gledamo upravo sada, dvije i po godine kasnije, i to bez jasnih naznaka kako će se sve ovo konačno završiti. Teorijski, Britanija možda i ostane u EU. Za to postoje neke šanse, mada ne velike, ali pravna opcija za to postoji, i takav se preokret može desiti. Tako da su maltene sve karte otvorene jer ono što se dešava je da etablirane partije u tim zemljama verovatno nisu dovoljno kvalitetno ili dovoljno stabilno odgovorile na izazove u poslednjih desetak godina, počev od ekonomske krize 2008. godine, preko raznoraznih sitnijih, možda lokalnih, nacionalnih ili panevropskih izazova“, ocjenjuje Igrutinović.
U izazove na koje vladajuće strukture u EU nisu adekvatno odgovorile naš sagovornik ubraja i migrantsku krizu, ali i unutrašnje evropske migracije, gdje su se, kako navodi, ljudi preseljavali u Zapadnu Evropu, pa i Britaniju, menjali svoja radna mesta, dok su ekonomije menjale svoje oblike, industrijska baza se sve više gubila, a prelazilo se na uslužnu ekonomiju.
„Čini se da su one dve grane etabliranih partija, lijevi i desni centar, prije svega izgubile svoje kapacitete da se nose sa raznoraznim izazovima. Tako se u Francuskoj desilo da je Makron, kao malo poznati ministar u socijalističkoj vladi, na brzinu formirao taj liberalni ili centristički pokret i uspio da nekako pobijedi na predsedničkim izborima, i to možda više zato što mu je protivkandidatkinja bila Marin le Pen nego zbog bilo čega drugog“, objašnjava Igrutinović.
Kako dodaje, u Njemačkoj je nešto stabilnija situacija jer još nema faktičkih posledica svega toga, ali svakako je percepcija da je potres koji se tamo dešava malo sporiji, ali dugotrajni nego što je to bio slučaj u Francuskoj ili u Italiji prošle godine na izborima.
Britanija je, ukazuje Igrutinović, donekle specifična.
„Čini se da je ’bregzit‘ pucanj u nogu, ako ništa drugo zbog toga što gledamo slom jednog ustaljenog političkog sistema, slom lojalnosti na kraju krajeva, jer je preko sto poslanika Konzervativne partije glasalo protiv svoje premijerke, odnosno njenog plana koji je sa EU pregovarala više od godinu dana“, kaže Igrutinović, uz ocjenu da je to zaista istorijski događaj jer se takav poraz vlade na glasanju u parlamentu Britanije nije desilo u posljednjih stotinu godina.
Sa druge strane, kako dodaje, strah britanskih konzervativaca od toga da vladu ubuduće vodi lider opozicione Laburističke partije Džeremi Korbin jači je od otpora koji imaju prema Terezi Mej, što joj je osiguralo njihovu podršku kada je reč o izglasavanju nepovjerenja vladi i obezbjedilo joj opstanak na sadašnjoj poziciji.
„Izgleda da se ustaljene partijske strukture u ovim zemljama ne snalaze najbolje u jednom višefaktorskom, kriznom trenutku u Evropi i da smo svjedoci one izreke ’staro još nije umrlo, a novo se još nije rodilo‘. Možda je ovo neki prelazni period koji, na sreću, nije ni nasilan niti previše kritičan, pa sve ovo možda možemo da podvedemo pod ’muke demokratskih procesa‘“, primećuje Igrutinović.
Četiri scenarija za „bregzit“
Na pitanje da li će se neprilike koje su snašle lidere Francuske, Njemačke i Britanije odraziti na „krvnu sliku Evrope“ ali i naredne izbore za Evropski parlament, Igrutinović kaže da možemo očekivati slabljenje tri dosad glavne grupacije — narodnih partija (EPP), Partije evropskih socijalista i liberalne grupacije.
„Te grupacije su praktično bile stubovi evropskog poretka i će to vjerovatno ostati i u ovom izbornom ciklusu, ali će biti relativno oslabljene i sa manje poslanika nego dosad. Biće zanimljivo videti kako će se postaviti i da li će se pregrupisati različite i raznorodne desne grupacije širom Evrope, dakle one koje su ’desnije‘ od narodnih partija. One će verovatno ostvariti nešto bolji rezultat, ali je pitanje da li će to moći da pretoče u veću koaliciju ili efektivnu grupaciju partija koja može da deluje koliko-toliko sinhronizovano u Evropskom parlamentu“, smatra Igrutinović.
Očekivanje je, kako navodi, da će stvari ostati slične ovima danas, sa nešto slabijom pozicijom centra, levog i desnog, kao i liberalne grupacije kojoj pripada Emanuel Makron.
„Efekti će najviše zavisiti od debata koje možemo očekivati na proleće. Videćemo koje će se teme pokazati kao najatraktivnije i da li će to biti pitanja migracije, identiteta, evrozone, pitanja socijalnih prava, kvaliteta života i perspektiva za mlađi svet, za napredak u bilo kom socijalno-ekonomskom smislu. Dakle, videćemo koje će teme dominirati i na osnovu toga ćemo možda moći da damo precizniju ocenu na kojim tačkama će se ti izbori voditi i koje će definisati politiku Evrope za naredni petogodišnji period“, zaključuje Igrutinović za Sputnjik.
