Девет мјесеци у свемиру оставило је видљиве негативне ефекте на двоје америчких астронаута Бача Вилмора и Суни Вилијамс, који су се недавно вратили на Земљу.
Они су отишли на Међународну свемирску станицу /МКС/ у "Боинговој" летјелици "Старлајнер" у јуну 2024. године. Мисија је требала трајати само осам или девет дана, али је због техничких проблема са летјелицом продужена на више од девет мјесеци.
Иако су и Вилмор и Вилијамс искусни астронаути, продужени боравак у свемиру у условима микрогравитације неизбјежно је оставио посљедице на њихово здравље - наводе научни и медицински часописи.
Вилијамсова је, док је још била на МКС-у, у разговору са ученицима Средње школе "Нидам", након више од 230 дана проведених у микрогравитацији, признала да тешко обавља основне физичке задатке.
"Покушавам се сјетити како је то ходати. Нисам ходала. Нисам сјела. Нисам легла", рекла је ученицима током видео-позива.
А то нису једини проблеми са којима су се двоје астронаута суочило током дугог боравка на МКС-у.
Дужи боравак у свемиру повећава изложеност астронаута космичком зрачењу.
"Бач и Суни нису били изложени довољном зрачењу да изазове озбиљне утицаје на њихова тијела, али и ово дуготрајно излагање могло би довести до повећања ризика од рака", изјавила је Ријана Бокари са америчког Медицинског факултета Бејлор.
Астронаути на МКС-у обично апсорбују између 80 и 160 милисилверта зрачења током шест мјесеци боравка, односно пуно више од годишња два милисилверта, колико апсорбује просјечан човјек на Земљи.
НАСА изједначује један милисилверт свемирског зрачења са, отприлике, три рендгенске снимка грудног коша.
У студији из 2022. године научници су скенирали глежњеве 17 астронаута прије, током и након боравка на МКС-у. Густина костију коју су астронаути изгубили била је једнака количини коју би изгубили у неколико деценија на Земљи, откривено је у том истраживању.
Откривено је и да се густина поткољенице неких астронаута није у потпуности опоравила ни након годину дана на Земљи те да им још увијек недостаје коштане масе на нивоу губитка од десетак година на Земљи.
Астронаути који су ишли у најдуже мисије, које су трајале од четири до седам мјесеци на МКС-у, најспорије су се опорављали.
Исто истраживање показало је да свемирски лет мијења структуру самих костију.
Посебно узнемирујућа посљедица продуженог боравка у свемиру јесте феномен који се јавља након свемирске "шетње" /изласка из МКС-а у свемир/ - тада астронаути доживљавају неочекивани губитак ноктију.
То необично стање, познато као онихолиза, више је повезано са атмосферским притиском него са гравитацијом. Минимални притисак околине у свемиру, битан за сигурност током активности изван брода, представља изазов за дизајн свемирског одијела, посебно за руке.
Астронаути се често суочавају са повредама руку због рукавица под притиском које ограничавају кретање и стварају тачке притиска.
Исто тако, продужен боравак у свемиру утиче и на мокрење и потенцијалну еректилну дисфункцију.
Какво је стварно здравствено стање двоје астронаута који се се недавно вратили биће познато за који дан, након што обаве све прегледе који су стандардна процедура за све астронауте.
Иако ће њихов продужени боравак у свемиру и посљедице на њихово здравље дати вриједне показатеље љекарима и научницима о томе како би дуготрајна свемирска путовања или боравак у свемиру могу утицати на људе, јасно је да су Вилмор и Вилијамсова /ненамјерно/ постали својеврсни "покусни кунићи".
