Током 20. вијека, напредак на пољима јавног здравља и медицине довео је до „радикалног продужења живота“. Сваке деценије се просјечан очекивани животни вијек при рођењу у неким од најдуговечнијих популација у земљама са високим приходима повећавао за око три године.
Та повећања очекиваног животног вијека су првобитно била посљедица смањења стопе смртности дјеце, а затим опадања стопе смртности средовјечних и старијих људи. На примјер, у Сједињеним Америчким Државама 1900. године, просјечан очекивани животни вијек при рођењу био је 47,3. До 2000, повећао се на 76,8.
Међутим, нова студија каже да се слична експлозија у погледу очекиване дужине живота неће десити у 21. вијеку и предвиђа да људи могу очекивати само пораст од 2,5 година током наредне три деценије.
Највјероватније објашњење за ово успоравање јесте да се човјечанство приближава горњој граници очекиваног животног вијека. Другачије речено, док више људи достиже старије године, главни фактори ризика у погледу смрти повезани су са биолошким старењем – постепеном акумулацијом оштећења ћелија и ткива које се неминовно дешава током времена.
Знамо како да спријечимо да дјеца умру од богиња, али још не можемо да зауставимо биолошки сат који наставља да куца кад човјек напуни 60, 70 и више година.
Борба против неке посебне болести повезане са старењем – нпр. путем проналажења лијекова за Алцхајмерову болест или канцер – јесте као стављање привременог фластера за преживљавање, каже професор епидемиологије и биостатистике Џеј Олшански са Универзитета Илиноиса у Чикагу. Та настојања на развоју бољих третмана и лијекова могу омогућити људима да живе довољно дуго и доживе старост, али не рјешавају основни проблем старења.
Олшански и колеге су истраживали тенденције у погледу очекиваног животног вијека између 1990. и 2019. Анализирали су податке из девет региона са најдуговјечнијим популацијама – Аустралије, Француске, Италије, Јапана, Јужне Кореје, Шпаније. Шведске, Швајцарске и Хонгконга. Такође су разматрали податке из САД, пошто су неки научници изнијели специфична предвиђања о радикалном продужетку живота у тој земљи. Затим су употријебили ту ретроактивну анализу ради предвиђања будућих тенденција у погледу очекиване дужине живота које би се могле десити у овом вијеку.
Закључак је да је свеукупно повећање очекиваног животног вијека успорило у свих 10 земаља, нарочито послије 2010. Мала је вјероватноћа да ће садашње групе рођених достићи 100 година старости – жене имају шансе од 5,1% , а мушкарци 1,8%.
Од дјеце рођене у 2019, она из Хонгконга имају највише шанси да доживе 100 – женска 12,8%, а мушка 4,4%.
Ови налази сугеришу да у циљу даљег продужавања дужине људског живота више истраживања треба посветити геронауци, која проучава биологију старења, а не само болестима повезаним са старењем. У том смислу, важно је истаћи да се очекивани животни вијек разликује од дужине живота, која дефинише максималну старост коју су људи доживјели.
Изучавање начина да се успори или преокрене ћелијско старење могло би помоћи да људи дуже остану „млађи“. На примјер, научници развијају лијекове који би могли успорити старење продуживањем „капа“ на крају хромозома, познатих као тијеломјере, које се обично скраћују током времена.
Сад морамо да се усредсредимо на обезбјеђивање највредније ствари на Земљи – здравог живота, каже Олшански.
(Телеграф)
