Научници су у снијегу Антарктика пронашли нешто веома забрињавајуће – микропластику. То је само још једна потврда колико је загађење микропластиком раширено.
Истовремено, ово је први пут да су ситни комадићи пластике пронађени на овако изолованим локацијама, саопштила је организација "British Antarctic Survey (BAS)".
Истраживање, о коме је објављена студија у журналу Science of the Total Enviroment, урађено је крај научних кампова Глечер Унион и Глечер Шанц, као и близу америчке истраживачке станице крај самог Јужног пола. То је први пут да је нова, напредна техника коришћена за детектовање микропластике, од којих су неке честице биле величине црвеног крвног зрнца, на Антарктику.
Откриће је изненадило тим истраживача, а концентрација микропластике била од 73 до 3.099 честица по литри снијега. Већина честица, њих 95 одсто, мања је од 50 микрометара, што је величина већине људских ћелија. Ова чињеница указује да је због мање осјетљивих алата за детекцију честица загађење микропластиком раније потцјењивано.
Нови алати омогућују детектовање свих честица већих од 11 микрометара.
- С развојем ових техника, сада смо способни да анализирамо много мање комаде микропластике него раније. У ствари, открили смо да микропластике у снегу има 100 пута више него што су раније студије узорака снијега са Антарктика показале – рекла је др Емили Роландс, поморски еколог при BAS-у.
На три локације идентификовани су најчешћи типови пластике попут полиамида (из текстила), полиетилент терефталата (из пластичних флаша и паковања), полиетилена и синтетичке гуме. Док је полиамид чинио половину микропластике коју су истраживачи открили близу кампова, није то био случај и са удаљеним контролним локацијама.
- Мислимо да то значи да је, бар када је ријеч о полиамиду, ово локални извор загађења. Можда од одјеће коју носимо, канапа, застава којима обиљежавамо безбједне руте и ствари у кампу. Потребно је више истраживања да схватимо изворе загађења микропластиком на Антарктику, колико је локално, а колико се транспортује са даљине до удаљених локација – рекла је др Клара Мано, океански еколог при BAS-у.
Утицај микропластике на ову залеђену дивљину није још познат. Микропластика је већ примијећена и у пингвинима, фокама и рибама.
- Упркос строгој регулацији материјала који долазе на Антарктик, наша открића показују да загађења микропластиком има и у удаљеним и контролисаним областима. То наглашава продорну природу загађења пластиком – ниједан дио планете Земље није недирнут – рекла је др Кирсти Џонс-Вилијамс, коауторка студије.
Многе стручњаке широм свијета недавно је забринуло откриће да је количина микропластике у мозговима људи дуплирана за само 8 година, као и да у просјечном мозгу има материјала довољног за једну пластичну кашику.
(Телеграф)
