Гледали сте филм "Гравитација", са Сандром Булок и Џорџом Клунијем? Испоставља се да је такав заплет врло реална могућност у стварном животу.
Наиме, научници су забринути и вјерују да Кеслеров синдром представља стваран ризик док се свемирска трка поново захуктава.
Шта је Кеслеров синдром?
Научници НАСА Доналд Кеслер и Бартон Кур-Пале су још давне 1978. дошли до потенцијално проблематичног сценарија. Наиме, они су упозорили да, ако човјечанство настави да шаље све више свемирских летјелица у космос, упашће у невоље јер се око Земље прави све већа "гужва" и повећавају се шансе за сударе.
"Потрошене ракете, сателити и други свемирски отпад накупља се у орбити повећавајући вјероватноћу судара са другим отпадом“, објашњава НАСА.
"Нажалост, судари стварају још више крхотина стварајући ланчану реакцију судара и још више крхотина што је познато као Кеслеров синдром по човјеку који је први предложио то питање, Доналду Кеслеру", додаје се.
Данас, неки стручњаци су увјерени да је само питање тренутка када ће се Кеслеров синдром показати истинитим.
"Кеслеров синдром ће се остварити. Ако је вјероватноћа судара толико велика да не можемо да поставимо сателит у свемиру, онда смо у невољи“, сматра Џон Красидис, професор иновација и стручњак за свемирски отпад на Универзитету у Бафалу у Њујорку.
Критична маса отпада око Земље
Тренутно више од 10.000 сателита кружи око Земље. Осим тога, више од 100 трилиона комада старих сателита још кружи око планете, а повремено падају у Земљину атмосферу и сагоријевају.
Кеслер је објашњавао да када количина крхотина у одређеној орбити достигне нешто што се зове "критична маса“, судари почињу чак и ако нема нових објеката лансираних у орбиту.
"Када започне каскадна колизија, ризик за сателите и свемирске летелице се повећава све док орбита више не буде употребљива“, каже НАСА.
Кеслер је процијенио да ће бити потребно 30 до 40 година да се дође до ове тачке. Данас неки стручњаци сматрају да смо већ на критичној маси у ниској орбити око Земље, која је отприлике 900 до 1.000 километара.
Догађаји посљедњих година укључују деактивирани руски сателит који се разбио у амерички сателит 2009. године, а 2021. године, руска ракета која је уништила један од сопствених сателита у оквиру теста приморала је астронауте на ИСС да предузму хитне процедуре, подсјећа "Лед Бајбл".
Кеслеров синдром могао би да оконча живот какав знамо
Ако сателити и отпад уђу у ланчану реакцију судара, живот какав познајемо могао би да се заврши.
Сателити би могли да буду уклоњени, што би изазвало огромне прекиде интернета и вај-фај мрежа. Телефони би такође могли да постану неупотребљиви. То би чак значило и потенцијални крај ТВ-а и Џи пи еса.
На крају, и временски сателити би могли бити уклоњени, што би нас потпуно избацило из колосијека.
"Временски сателити играју важну улогу у разним индустријама, укључујући пољопривреду, рибарство и транспорт, предвиђајући и ублажавајући ефекте неповољних временских услова“, кажу Амрит Мариапан и Џон Красидис у свом раду из 2023. под насловом "Кеслеров синдром: изазов за човјечанство“.
"Сателити даљинске детекције дају значајан допринос истраживању ресурса и праћењу појава као што су поплаве, суше, влага у земљишту, шумски пожари, здравље вегетације, деградација шума, надзор путне инфраструктуре, итд. Користи их и војска за снимање слика високе резолуције стратешких локација, праћење непријатељских активности и процјену потенцијалне пријетње“, објаснили су и додали да би то могло да направи хаос и у здравству, са медицинским уређајима ван мреже.
Проблем у овој ситуацији, ако дођемо до онога што је Кеслер назвао стадијумом "критичне масе“, је да тада постаје превише опасно слати било шта у свемир због ланчане реакције која постоји око планете са крхотинама које лете огромном брзином.
Како зауставити Кеслеров синдром
Мариапан и Красидис пишу да се "рециклирање свемирског отпада појављује као обећавајуће и дугорочно одрживо рјешење за ублажавање свемирског отпада“.
Још једна краткорочна опција коју неки користе је да отпад деорбитирају и пусте да изгори у атмосфери Земље. Ипак, та варијанта иако може да отклони непосредне пријетње, ризична је и представља велики еколошки проблем, као што је уништавање озонског омотача.
"Пренамјеном отпуштених сателита и отпада у корисне материјале за подршку другим свемирским мисијама, ова стратегија рециклирања представља сценарио у којем сви добијају, промовишући одрживост животне средине и ефикасност ресурса у истраживању свемира“, кажу Маријапан и Красидис, преноси "Нова".
