Тардигради, ситна осмонога створења која изгледају попут малих медвједа из свемира, отпорнији су на екстремне услове од било којег другог бића на Земљи.
Могу преживјети масивне дозе радијације, готово 1.000 пута веће од смртоносне дозе за људе и поднијети окружења која су смртоносна за друге организме.
Недавно откривена врста тардиграда открива више о томе како ови микроскопски организми преживљавају поправком своје ДНК након изложености високим дозама гама-зрачења.
Тренунто је познато око 1.500 врста тардиграда, необичне врсте коју често називају 'воденим медвједићима'. Када говоримо о њиховим одбрамбеним системима против радијације, много тога остаје неоткривено. Нова студија посебно проучава врсту названу Хипсибиус хенаненсис, откривену у кинеској провинцији Хенан прије шест година, како би истражила молекуларне механизме који тардиградима омогућавају ову отпорност. Резултати би могли помоћи у заштити астронаута у свемиру и омогућити дуже свемирске летове за људе.
"Екстремна отпорност екстремофила попут тардиграда прави је рудник неистражених молекуларних механизама отпорности", рекао је Леи Ли, истраживач Кинеске академије наука и главни аутор рада.
Студија, објављена у часопису "Сајенс", открива да ова врста тардиграда активира софистициран одбрамбени систем који не само да штити њихову ДНК од оштећења него је и поправља.
Најпознатија одбрана тардиграда је способност уласка у стање сличној смрти током којег увуку све своје удове и готово потпуно исцрпе воду из тијела. Ово стање дехидрације омогућава им да преживе најекстремније услове деценијама, чак и у вакууму свемира. Врста Хипсибиус хенаненсис има укупно 14.701 ген, од којих је 30 одсто јединствено за тардиграде. Експерименти су показали да се након излагања дози радијације од 200 и 2.000 граyа активира 2.801 ген повезан с поправком ДНК, диобом станица и имунолошким одговором.
Један кључни ген, ТРИД1, позива протеин (53БП1) који поправља двоструке ломе у ДНК. Такође, ген ДОДА1 производи антиоксидативне пигменте како би неутралисао реактивне хемикалије изазване радијацијом, док ген БЦС1 штити митохондрије.
"Тардиграде можемо пронаћи готово посвуда на Земљи, од дубоких океана до високих планина", рекао је Томас Бутбај, професор са Одјељења за молекуларну биологију Универзитета Вајоминг, који није био укључен у студију.
Бутбај је 2021. године послао тардиграде у свемир како би проучавао њихову отпорност на услове на Међународној свемирској станици.
"Разумијевање како тардигради преживљавају у свемиру кључно је за развој терапија и заштитних мјера за људе током дугих свемирских летова", рекао је Бутбај.
Истраживања попут овог омогућавају разумијевање јединствених стратегија тардиграда за преживљавање у екстремним условима, што би могло бити кључно за сигурност и успјех будућих свемирских мисија с људском посадом, закључује "Гизмодо".
