U praksi, to znači da imate stručnjaka koji zna da osmisli, izgradi, testira i dokumentuje programski proizvod koji će ispuniti i najveća očekivanja korisnika, a sve to će, ujedno, biti lako održivo i nadogradivo.

Koristeći utvrđene standarde i alate, razvojni programer pravi detaljan plan strukture programa, a potom taj program piše u nekom od programskih jezika. U tom „pisanju“ ključan je kod, odnosno niz instrukcija koje kompjuter mora izvršiti, kako bi, na kraju, obavio zadatu radnju. 

Tako se, uz logično razmišljanje i poznavanje tehnologije, dobar razvojni programer prepoznaje i po analitičnosti, pedantnosti, strpljenju i preciznosti, jer bi se, u suprotnom, stalno borio sa „bagovima“, odnosno greškama. 

U to da nije pogriješio u odabiru ovog nimalo lakog posla, siguran je Milan Paspalj, razvojni programer u kompaniji Prointer ITSS, članici Infinity International Group.  

Priznaje da se, u pravljenju web aplikacija i pisanju koda koji će omogućiti da ona radi onako kako je korisnik zamislio, greška lako može potkrasti, ali i da ima „recept“ kako to izbjeći.

„Ta doza preciznosti i koncentracije zavisi od zadataka, ali i od samog čovjeka. Meni se dešavalo da pokušavam nešto da napišem i napravim i nikako ne ide. Onda dođem kući, odlučim da prespavam i ni o čemu ne razmišljam i ideja dođe sama. Tako već sutra ujutro znam šta treba da uradim“, objašnjava Milan. 

Takođe objašnjava da mnogo toga zavisi i od same aplikacije, kao i da su u nekim situacijama, poput bankarskog poslovanja, kodovi izuzetno bitni, a potencijalne greške mogu da izazovu veliki problem.  

Mnogo toga, naravno, zavisi i od pozicije programera koje se razlikuju, kao i od tipa aplikacija i nivoa sa kojima se radi. 

„Mi radimo web aplikacije među kojima pravimo podjelu na front-end i back-end nivo. Prvi je onaj koji vide korisnici na pretraživaču, dok je drugi nivo pozadinski dio koji podrazumijeva sigurnost i još mnogo toga. Ima programera koji rade samo jedno ili drugo, dok sam ja u poziciji full stack, odnosno zadužen za oba koraka“, kaže Milan. 

Sve te „korake“ zamišljao je još kao student, a onda i diplomac Elektrotehničkog fakulteta na kojem je završio softversko inženjerstvo, računarstvo i informatiku. U Prointer je došao sa svježe stečenom diplomom inženjera, ali kaže da je u nešto manje od godinu i po radnog iskustva mnogo toga naučio i stekao dosta iskustva.

 „Što se posla tiče, moja želja se ispunila. Čovjek bi rekao da je godinu i nešto, koliko sam ovdje, malo vremena, ali se toliko toga nauči i prođe, pa sad imam utisak da sam mnogo duže u poslu“, kaže Milan i dodaje da je za takav osjećaj zaslužna i kompanija u kojoj radi. 

Konkretno, objašnjava Milan, kad radite u dobroj, domaćoj kompaniji, svakog dana ćete imati nekog s kim možete prodiskutovati o poslu, ko ima neku drugačiju ideju, ko vam može pomoći i posavjetovati vas. To je jedan od razloga zbog kojeg sebe ne vidi kao individualca koji radi na više strana i od kuće, iako je to jedna od čestih opcija za koju se odlučuju upravo razvojni programeri.

“Sve zavisi od toga šta je čovjeku najbitnije. Mi koristimo sve svjetske tehnologije, dakle, što se tiče mogućnosti, imate ih koliko hoćete. Meni je jako važna komunikacija koju imam na poslu i mogućnost da svakog dana naučim nešto novo“, kaže Milan i zaključuje da bi se to moglo opisati i u jednoj rečenici - Ovdje svega imam dovoljno.