Када снимате филм из одређеног периода сви који учествују у његовом стварању настоје се што више придржавати аутентичности тог раздобља, посебно глумци, због чега је често танка линија између елегантне прецизности и чистог претјеривања.
Док је снимање филмова, као занат, облик умјетности, већина труда која се улаже у снимање неког филма састоји се од напорног рада. Чланови екипе једноставно желе обавити посао и наставити са својим животом, али у ту слику дефинитивно се не уклапа настојање да се удовољи гомили захтјева глумаца који настоје што прецизније уронити у период у којем се дешава радња филма.
Свако ко је радио са Данијелом Деј-Луисом, методским глумцем који је готово постао синонима за темељну и интензивну припрему карактера, неће се изненадити чињеницом да је током рада на Спилберговом биографском остварењу "Линколн" глумац забранио било какву анахрону ставку на сету укључујући ту и папирнате чаше за напитке.
Денијел Деј-Луис један од најбољих глумаца који се икада појавио на великом платну према његовим ријечима одлучио је да се повуче из свијета филма. Међутим, његов одлазак у "филмску" пензију 2017. године након филма "Фантомска нит" није његов први одлазак са сцене будући да се његово пензионисање 1997. године показало само као мало дужа пауза.
Чак и када је био активан као глумац Данијел Деј-Луис био је познат по томе што је узимао дуже паузе између улога како би могао што прецизније проучити и уживјети се у своје ликове, било да се ради о психотичном вођи њујоршке банде Билију "Бучеру" Катингу у "Бандама Њујорка", похлепном нафтном магнату Данијелу Плејнвјуву у "Биће крви" или талентованом, али темпераментном модном дизајнеру Рејнолдсу Вудкоку у поменутој "Фантомској нити".
Како би приказао 16. америчког предсједника Абрахама Линколна, славну фигуру америчке историје, Деј-Луис је отишао до крајњих граница како био извео још један перформанс награђен Оскаром (то је била његова трећа награда Америчке филмске академије за најбољу главну мушку улогу).
Пратити Линколнов цијели живот од његових адвокатских дана у Илиноису до управљања Сједињеним Америчким Државама у јеку грађанског рата сувише је опсежан и потресан материјал да би га један дугометражни филм могао документовати. Стога су се Стивен Спилберг и Тони Кушнер, режисер и сценариста "Линколна", мудро фокусирали на уски, али монументални период током Линколновог предсједничког мандата: доношење 13. амандмана Устава којим би било укинуто ропство.
Упркос снажном контексту, "Линколн" је освјежавајуће реалистично утемељен филм, коморна драма која се фокусира на фино изнијансиране перформансе квалитетне глумачке поставе укључујући ту Сели Филд, Томи Ли Џонса, Дејвида Стратерна и Џозефа Гордона-Луита. Наравно ту је и Деј-Луисов врхунски наступ у насловној улози који још више оснажује сам филм. Иако је доживио невјероватну физичку трансформацију глумац је успио и да ухвати саму бит Линколна- свјетионик наде и јединства усред крвавог унутрашњег сукоба.
Да би достигао тако невјероватан перформанс Данијел Деј-Луис је увукао себе и своје колеге у исцрпљујући и интензиван свијет методске глуме.У разговору за "The Hollywood Reporter" Тим Блејк Нилсон који се профилисао као карактерни глумац и који у „Линколну“ игра представника државе Њујорк, Ричарда Шела, прецизирао је све захтјеве које је на сету имао Деј-Луис или боље речено „господин предсједник“ на сету будући да је глумац инсистирао да га искључиво зову „Линколн“ чак и када су камере биле угашене.
Нилсон је тврдио како нико није смио носити мајице са било каквом врстом лога. Троструки оскаровац забранио је било какве врсте анахронизма на сету укључујући ту и папирне чаше. „Морали сте имати нешто што је направљено од материјала који је био доступан у другој половини 19. вијека“ објаснио је Нилсон што је искључивало било какве врсте кратких хлача или патика.
Подразумијевало се да су и мобилни телефони били строго забрањени. Са стране гледано ти строги захтјеви звучали су као нешто неподношљиво, оличење мегаломаније и површности холивудских звијезда.
Према Нилсону Денијел Деј-Луис је спроводио своја правила на сету на начин који никога није нервирао. Нилсон је увјерен да је на крају свега то било врло поучно искуство те да су сви ти захтјеви сет учинили „дисциплинованијим мјестом“. Док, као режисер, никада од својих глумаца не бих захтијевао да се подвргну тако опсежној припреми, Нилсон је рекао да га је дијељење сета са Денијелом Деј-Луисом натјерало да "озбиљније" приступи умјетности глуме, тврдећи да га је тај прелаз у Америку средином 19. вијека само учино бољим као глумца. Импресивна сакупљена глумачка постава „Линколна“ само указује на то да глумци нису били ни застрашени нити су се склањали у страну због Деј-Луисових строгих правила и припрема.
Филмска индустрија постала је скептичнија према методској глуми због токсичног понашања и неетичних поступака који произилазе из понашања глумаца који одбијају да одступе од свог лика.
Ипак, Денијел Деј-Луис је анти-селебрити који живи свој приватни живот далеко од камера и не бави се опсесивним припремама за улоге како би привукао пажњу или кликове на некој друштвеној мрежи. У разговорима за улогу, он тумачи своје јединствено умијеће као својеврсно искуство сарадње, будући да је баш за "Линколна" унапријед обавијестио Стивена Спилберга о свом приступу глуми и начину на који ће створити лик америчког предсједника.
Када глумите уз Деј-Луиса припремите се да ће вам се стил облачења и вокабулар драстично промијенити. Када је ријеч о "Линколну" или било ком другом филму Денијела Деј-Луиса оно што се зна је да ће снимање бити напорно али ће крајњи резултат увијек бити вриједан те жртве.
