Као истакнута лица вестерн жанра и идеалне представнике традиционалних предводника, лако је поредити Џона Вејна и Клинта Иствуда. Глумећи херојске архетипове кабуја, полицајаца и војника, дефинисали су визију мушкости за више генерација Американаца, па и шире.
Њихов умјетнички сензибилитет чинио их је наизглед врло сличним глумцима, али ове двије филмске звијезде разликовале су су у много чему, посебно у погледу њихове самосвјесности приликом стварања хероја које су играли. Вејн је обично играо достојанствене шерифе са Дивљег запада који су били поносни на свој осјећај за племенитост док је са друге стране Иствудов постмодерни поглед на одметнике представљао ружнију и опакију слику Старог запада. Најбоља илустрација различитости између ове двије звијезде јесте да је Вејн током снимања свог посљедњег филма одбио да сними сцену у којој пуца у противникова леђа док је Иствуд увијек био брз на обарачу пуцајући чак и када је противник био неспреман.
Америчка икона од Дивљег запада до Вијетнамског рата, Џон Вејн био је значајна фигура америчког филма. Његова остварења, посебно она настала у изузетно плодној сарадњи са Џоном Фордом, наизглед су представљали америчку културу и историју. Док су Форда највећа режисерска достигнућа, укључујући ту и „Трагаче“ и „Човјека који је убио Либерти Валенса“, поетски деконструисале јунаке вестерна као творевине митова, Вејнов глумачки живот се у многоме разликовао од његовог приватног. Иако је на филмовима поред праведних шерифа често знао глумити и храбре војнике који су се борили током Другог свјетског рата Вејн, за разлику од својих савременика, одлучио да не учествује у поменутом рату. Након ове контроверзне одлуке, због које га је Форд као истакнути припадник америчке војске током снимања филма "Thez Were Expendable“ малтретирао и понижавао, Вејн је још више учврстио своја конзервативна начела. Током 50-их сарађивао је са организацијом "House of Un-American Activities" како би што више оцрнио наводне комунисте који раде у Холивуду, а врло лако и брзо је поједине филмове означавао као „неамеричке“. Његово држање „правих америчких вриједности“ на великом платну с временом је постало неподношљиво о чему свједочи и озлоглашени интервју за Плејбој из 1971. године.
Са друге стране Клинт Иствуд који је свој пробој у мејнстрим воде започео са Леонеовом „доларском трилогијом“ искористио је на најбољи начин Вејново присуство на великим екранима упивши његове најбоље квалитете и сазрио када су у питању емоције на великом платну. Вејн чије су драматуршке улоге често занемаривали, бриљирао је као драмски глумаца поготово због тога јер није имао могућност да се бави стварањем савршеног америчког патриоте. У својим улогама Итана Едвардса у „Трагачима“ и Томаса Дансона у „Црвеној ријеци“ Хаурда Хокса, Вејн је приказао циничну страну свог херојства, кроз ликове који себично испуњавају сопствене жеље које су произашле из годинама скриване нетрпељивости. Са Човјеком без имена, насловним јунаком филма „Одметник Џози Велс“ и Вилијамом Мунијем у „Неопроштеном“, Иствуд је поставио стандарде архетипа лика којег можемо пронаћи у више жанрова: одбјегли одметник, убица са скривеним златним срцем и тврдокорни професионалац који мало прича. На трагу његове револуционарне деконструкције жанра са филмом „Неопроштено“ од вестерна се почело очекивати да ће почети пратити антијунаке са уклетим душама.
За разлику од Вејнових јунака, Иствудови филмски ликови усвојили су филозофију који је изнио Туко( Ели Валах) у Леонеовом „Добар, лош, зао“ која је врло једноставна“ Када требаш пуцати, пуцај, немој причати“. Управо ова реченица постала је окосница Иствудових ликова из вестерна који су ријетко говорили и инстинктивно пуцали. Тако је и детектив Хари Калахан из серијала Прљави Хари усвојио врло опрезан приступ законском поступку по принципу: прво пуцај па онда постављај питања. Брзини потезања оружја ових ликова није се назирала граница чак ни унутар неписаних правила вестерн жанра. Не само да су Иствудови ликови пуцали у људе без оклијевања него их није било ни брига да ли је противник извукао пиштољ. Због њихових злокобних имена,попут безимени “Проповједник“ у „Бљедоликом јахачу“ и ограничене количине дијалога Иствуд је носио својеврсну мистичност на великом платну. У његовим најмрачнијим филмовима, укључујући „Непознатог заштитника“, Иствудови каубоји готово да отјелотворују сатанистички дух који лебди над друштвом и истинско зло које вам се прикрада док сте без заштите.
Оштар контраст између Иствуда и Вејна најбоље дочарава анегдота коју је Иствуд испричао као гост у емисији "Inside the Actor Studio". Домаћин Џејмс Липтон примјетио је да је Леонеова „доларска трилогија“ разбила жанровске конвенције вестерна (црно-бијело, добро против зла) што је видљиво по Иствудовом безименом јунаку који не жели да чека да његов противник извуче пиштољ прије него што пуца. Када је објашњавао зашто пуца први глумац је иронично питао „ То нема смисла, зашто бисте чекали некога?“ које је изазвало смијех публике у студију. Упркос томе што је заштитно лице модерног вестерна, Иствуд је анализирао жанр попут стендап комичара који рутински изводи своју тачки исмијавајући његове нелогичне компоненте. Глумац и режисер се тада присјетио приче Дона Сигела, режисера који је стајао иза „Прљавог Харија“ и још неколико Иствудових филмова, и који је такође био његов ментор при уласку у свијет режије. 1976. године Сигел је режирао филм "Shootist" ,посљедњи филм Џона Вејна, који прати умирућег револвераша док се Вејново здравље у стварном животу рапидно погоршавало. Када је снимао сцену у којој се Вејн прикрада са леђа противничком револверашу Сигел му је рекао да га упуца. „Мислиш да му пуцам у леђа?“ присјетио се Иствуд Вејновог коментара. „Ником не пуцам у леђа“, рекао је Вејн Сигелу који је, како је Иствуд рекао“направио ужасну грешку“, саопштивши својој звијезди да би Иствуд то урадио. Непотребно је рећи да је Вејн, човјек који је био јако сујетан и пун лицемјерног поноса, био бијесан због овог коментара. Зато је Сигелу рекао“ Не интересује ме шта би тај клинац урадио. Нећу му пуцати у леђа!“
Упркос њиховим физичким сличностима, високом стасу, интензивном погледу и импозантном говору тијела Вејнов и Иствудов умјетнички сензибилитет се разликовао. Не само да се Вејн није слагао са Иствудовим тумачењем Дивљег запад већ је сматрао да је његов поглед на традицију увреда за његову земљу. 70-их година двојица глумачких легенди имали су двобој изван великог платна након што је Вејн одбио да сарађује са Иствудом. Жестоко се противећи његовој визији, Војвода је послао оштро писмо Иствуду у којем је критиковао његов филм „Непознати заштитник“. Иствуд је режирао филм о насилном револверашу ангажованом да заштити град у проблемима као упозоравајућу бајку, а Вејн га је осудио као издајничку причу. Можда је филм ударио преблизу Вејнових свјетоназора, јер је Иствудов безимени одметник врло прецизно представио митове о вестерну као проклетство друштва. У филму се руше границе између племенитог осветника и немилосрдног дивљака јер Иствудов лик служи правди кроз насиље док у граду нестају све моралне вриједности. Вејн који је своју каријеру изградио на подржавању патриотских вриједности у жанру вестерна могао је врло лако у Иствудовом лик препознати отрежњавајућу реалност свих ликова које је некада играо.
Западни одметници и револвераши постојали су да би убијали. Било да то раде лицем у лице било са леђа убиства су била њихов заштитни знак. Док је Вејн покушавао дезинфиковати приказе каубоја, Иствуд је представио сирову истину америчког фолклора. Његова способност приказивања неспутане таме у својим ликовима учинила га је ултимативним режисером ревизионистом који је одајући почаст Вејновој иконографији истовремено износио своје поруке намијењене надолазећим генерацијама.