Бранко свог пријатеља није ословљавао именом, већ са "јаране мој", па чак ни он није успи да га спријечи у намјери да се убије скоком са моста.
"Више пута сам се увјерио у невјероватну визионарску даровитост нашег великог Бранка Ћопића", изјављује Тома Курузовић (85), познат као Ћопићев лик "Николетина Бурсаћ".
У то се, нажалост, увјерио и Момчило Срећковић, који је те кобне ноћи, није успио да спријечи Ћопића да изврши самоубиство скоком са моста. Бранко је рекао да му је доста свега и да му оставља "кључеве дућана које може да баци у Саву".
Није га Момчило тада озбиљно схватио
У документарном филму "Моја мала из Босанске Крупе", редитеља Пурише Ђорђевића, приказана су посљедња два сата живота овог великог српског писца.
Филм се темељи на дирљивом свједочењу Момчила Срећковића, из села Забрежја код Обреновца, кога су Ћопић и његова жена Богданка школовали у Београду када је био дјечак. Захваљујући Срећковићу, који је касније постао новинар уз Ћопићево помагање, "Новости" су добиле проширену верзију његовог свједочења.
Ко је био Момчило Срећковић који није успио да спријечи Ћопића да се убије?
"Упознао сам Бранка 14. јула 1964. када сам примио награду Полетарца за најбољу пјесму, а он је био члан жирија. Ни данас не знам зашто сам му се допао, али Бранко и његова жена Богданка су дошли у село и предложили мојим родитељима да ме школују код њих", присјећа се Срећковић.
Провео је готово пет година у њиховој кући, гдје је постао као рођени син и научио много важних животних лекција. На почетку је био плашљив, означавао је кредом сваки кутак града како би се лакше сналазио. Захваљујући Бранку, упознао је тајне Београда и живота у њему. Бранко му је подијелио личне приче, укључујући анегдоте из дјетињства, приче о породици, првим љубавима и почецима своје књижевне каријере. Сјећао се и свог првог доласка у Београд 1935. године, када није имао дочек, па је преноћио испод савског моста.
У међусобном односу, Бранко Ћопић није га ословљавао именом, већ "јаране мој", што је још један примјер његове искрене брижности према свом младом штићенику. Иза овог изузетног писца остала је не само књижевна баштина већ и изузетно дирљива прича о односу који је изградио са Момчилом Срећковићем, која свједочи о његовој хуманости и брижности према младима и њиховом образовању.
Тог понедјељка, 26. марта 1984, када је дефинитивно одлучио да оконча живот, Ћопић се јавио управо Момчилу.
"Бранко ме је око два по подне позвао телефоном да хитно дођем, јер има нешто важно да ми прича. Одмах сам кренуо за Београд, а кад сам стигао, он већ није био код куће. Цица ми је рекла да је у депресији и да сједи у парку. Нашао сам га на клупи, није окретао главу, само ми је рекао: Тужан сам ти, јаране мој. Добио сам нови позив за полицијско саслушање, хоће да ми огуле кожу. Али неће они више да ми загорчавају живот. Јаране мој, затварам свој ‘дућан’, а теби остављам кључеве да их бациш у Саву.
Онда је предложио да прошетамо. Корачали смо од Теразија ка хотелу Москва, па је хтио да сједимо у башти и попијемо по кокту. Бранко је много и брзо причао, од тога да су му најдражи Доживљаји мачка Тоше и да је проза његов домен, рудник, до тога да никада ни на који начин не треба да се бавим политиком. На његово инсистирање кренули смо ка Зеленом венцу, иако је већ било седам увече. Није престајао да прича – говорио је да су његове бајке украдене, недосањане, да су на наивне слике људи које је имао пали студен и магла, а да су све приче које је написао у спомен народу који уме да пљуцка смрти у брк…
По Срећковићевом свједочењу, тако су стигли и до савског моста – Бранко је желио да му покаже камену клупу на којој је провео прву ноћ у Београду, и како је био нагнут, наочари су му пале доле.
"Отрчао сам степеницама да их нађем, а кад сам се вратио горе, Бранка више није било. Окретао сам се у мраку около, кад сам га коначно примијетио, он је већ прешао половину моста ка Новом Београду. Почео сам да трчим и да га дозивам, али од звона са Саборне цркве која су у том тренутку звонила није могао да ме чује. Оно што је за мене остало најстрашније је то што сам стигао десетак корака иза Бранка када сам видио како се нагиње ка металној огради и нестаје. Био сам у шоку, одјурио сам доле скоро без свјести, Бранко је лежао у локви крви, а очи су му биле широм отворене…
Стигла је полиција и Хитна помоћ, и како истиче, тада је услиједио нови шок – испитивали су га зашто није спријечио Ћопићево самоубиство, или да ли га је он можда гурнуо са моста… Испитивање је престало тек када је Богданка дошла у станицу полиције са опроштајним писмом које је Бранко оставио, а које је пронашла тек те ноћи.
"Огромну неправду је Бранко доживио и велико зло. Скоро сви су га оставили и издали – бројне колеге – писци, многи другови – саборци, пријатељи. Његова смрт прошла је сасвим тихо, а филм Пурише Ђорђевића донекле исправља ту неправду и расветљава истину о томе зашто се Бранко убио.
Опраштајући се са својим пријатељем који је трагично окончао живот, Десанка Максимовић се сјетила лепих тренутака које су провели заједно.
Два дана касније у Политици је објавила “Ин Мемориам” посвећен трагично настрадалом пријатељу:
"Био ми је Бранко Цопић један од најбољих комшија кога сам икада имала, садруг, сабрат, с којим сам често заједно путовала по школама да читамо дјеци, човјек с коим сам имала исто мишљење о књижевности, а то је врло важно. Исто смо мислили и у улози поезије и књижевности у животу човјековом. Не могу просто да замислим да њега може смрт да узме. Када се само сјетим његових дивних хумористицких прича. Кад год бисмо, ма гдје, читали он је био главни."
Посједовао је хумор, како бих рекла, неизмишљен који је извирао из народа и који је могао и највећег скептика да насмије. Не могу да замислим да ће човјек који је засмијавао цијели наш свијет, сада раплакати све оне које је тако дуго засмејавао. Дјеца ће нарочито жалити Бранка Ћопића, његову “Јежеву кућицу”, његове дивне “Огласе”. Мислим да нема његове пјесме коју наша дјеца не знају." Цијели народ ће Бранка жалити и као човјека и као писца који је нашем народу много дао — написала је Десанка за Политику.
Непосредно након Ћопићевог самоубиства није била пронађена никаква опроштајна порука. Његова супруга, Богданка – Цица, нашла га је касније, у лименој кутији “Пеликан” у којој је држала прибадаче.
Писац се опростио ријечима
“Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор из Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, Бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе! Март мјесец, 1984. године!”
Стил/РТС
