Филм који би се могао назвати животним дјелом Клинта Иствуда и својеврсном прекретницом у његовој каријери, како у глумачкој тако и у режисерској, свакако је вестерн "Неопроштено“ ("Unforgiven“).
Филм који је поред четири Оскара (међу којима су и они за најбољи филм те најбољу режију) означио крај ере романтизације вестерна те окренуо поменути жанр наглавачке и након више од тридесет година од свог појављивања одолијева тесту времена. Био је то филм који је имао много тога у себи осим пуког хвалоспјева безбројним безименим ликовима које је Иствуд играо будући да је и данас један од његових најхваљенијих радова. Оно што је вјероватно још више допринијело квалитету филма јесте чињеница да је сам процес продукције испуњен фасцинантним детаљима који су остварење учинили онаквим каквим јесте.
Сценариста филма Дејвид Веб Пиплс у разговору за Лос Анђелес Тајмс истакао је како се Иствуд дочепао сценарија још 1985. године након што Френсис Форд Копола није успио добити финансијска средства за реализацију овог пројекта. Са друге стране, Иствуд је у свом говору одржаном пред Америчким филмским институтом тврдио да је за сценарио чуо још 1981. године. Сценарио је првобитно носио назив "The Cut-Whore Killings“ или " The William Munny Killings”, од којих се ниједан од њих није допадао славном глумцу и режисеру, док је читав Иствудов тим просто био згрожен сценаријем тврдећи да је то најгори материјал који су икада прочитали. Међутим Иствуду се сценарио допао, можда и због тога што је сам глумца био једно од најпрепознатљивијих, ако не и најпрепознатљивије, лице вестерна и желио је да уради нешто потпуно супротно од свих филмова у његовој дотадашњој каријери. Међутим, иако је Иствуд имао сценарио у рукама одлучио се да не прави филм одмах већ да га “остави у ладици” за нека будућа времена што ће се показати као одличан аргумент да филм буде још бољи.
Неколико је разлога зашто је до почетка снимања требало проћи око шест година. Први разлог било је оклијевање Иствуда да одмах крене у продукцију филма. Пиплс је у разговору за Лос Анђелес Тајм истакао како је, иако је већ имао права на филм, глумац стално спомињао да ће га радити “идуће године”. То је потврдио и Иствуд који је у једном интервјуу споменуо како је желио да ради неке друге ствари тврдећи како је већ направио хрпу вестерна. Ова одгађања омогућила су Иствуду да добро размисли о филму и ликовима дајући му прилику да разумије и осјети тугу и празнину која је била потребна за лик Вилијама Мунија.
Још један фактор који је утицао на подуже одлагање снимања филма биле су саме године глумца и режисера будући да, како је сам истакао, није био довољно стар да савршено одигра лик Мунија. То је потврдила и његова бивша партнерка Френсис Фишер која је такође глумила у филму.
Године 1990. Иствуд се сјетио да има сценарио и смогао снаге да коначно почне да снима пројекат јер је почео да страхује да би за неколико година могао бити престар за овај лик. Сценариста Пиплс тврди да је кључни моменат био када је Иствудова супруга позвана на Телурид филм фестивал те године и посвједочила Клинтовом тренутку просвјетљења. Када је глумац изашао на стејџ просто је био одушевљен и преплављен емоцијама због атмосфере и пријема да је закључио да је то та година која је идеална за снимање његовог вестерна. Године 1991. Клинт и његов продуцентски тим отишли су у Алберту у Канади и снимање је почело.
Занимљиво је примјетити да је и сам Иствуд видио да Муни мора бити у одређеној доби како би што вјерније дјеловао на великом екрану. У стварном живот не морате да будете стари и увели како бисте постали лик који је пун гријехова, али за филм је то пожељно. Како би ствари функционисале Вилијам Муни је морао бити старији јер сама срж филма била је прича о особи у потрази за искупљењем, односно неуспјелом покушају да то постигне упркос свом труду. У средишту филма био је лик који је остарио под немилосрдном руком времена и окрутношћу сиромаштва уз губитак вољене особе због чега је Иствуд морао да чека до почетка деведесетих када је напокон изгубио свој дјечачки лик и примјерено остарио што је било кључно за глуму Вилијама Мунија, човјека који је немилосрдно убијао жене и дјецу.
Млађи Клинт био би свакако енергичнији, али његова старија и искуснија верзија била је савршена за овај лик и филм у цјелини. У то вријеме Иствуд је стекао одређену ауру и зрелост што је био својеврсни да је глумац фактички био на врхунцу почетком деведесетих. До тог период глумио је већ у низу култних вестерна од "Доларске трилогије” до рефлексне обраде своје вестерн појаве у филмовима “Непознати заштитник” и “Бљедолики јахач”. С обзиром на то да се, гледајући уназад, подтекст “Неопроштеног” ослања на митове Иствудових ликова и карактеризацију вестерна током година све то је на крају помогло уздизању остварења од обичног каубојског филма до једног од највећих вестерна у историји.
Пуно је написано о успјеху филма који је постао један од заштитних знакова, не само жанра вестерна, већ и кинематографије у цјелини. У свом дебитантском викенду заузео је прво мјесто на box-office листи али и сакупио четири златна кипа Америчке филмске академије из девет номинација те доказао бриљантност Иствуда као глумца али и режисера. Истовремено, остварење је показало да је стрпљење заиста врлина како у продукцији тако у нарацији. Литл Бил стрпљиво је одвојио своје вријеме како би систематски елиминисао све оне који су жељели осветити жртве у Биг Вискију, Вилијам Муни чекао је савршену прилику да изврши своју крваву освету над онима који су убили његовог пријатеља и коначно Иствуд је у, свом препознатљивом стилу подстицања умјетности да рефлектује живот, одвојио неколико година свог живота како би глумио и режирао своје најхваљеније дјело. Испоставило се да је управо то оно што је требало “Неопроштеном”.
