Један од најомиљенијих филмских спортских серијала свих времена, “Роки“, стоји као свјетионик међу инспиративним причама о аутсајдерима. Борба анонимног истоименог боксера (Силвестер Сталоне) против свјетског првака у тешкој категорији, Апола Крида (Карла Ведерса) несумњиво је један од најпознатијих борби у цијелој кинематографији, али то није једини разлог због чега се филм сматра легендарним. У вријеме писања сценарија Сталоне је био без новца и на рубу одустајања од глумачке каријере. Али, као и његов култни лик, Слај је неуморно радио и искористио своју прилику да сними један од најпознатијих филмова у историји кинематографије у којем није само глумио већ је и написао сценарио те га режирао. Међутим, упркос свих хвалоспјевима за „Рокија“ и Сталонеу током каријере, његов успон да звијезда имао је и своје слијепе рукавце. Управо између два „Рокија“ десио један такав случај. Прије него што се „Роки 2“ појавио на великим платнима Сталоне је радио на још једној спортској драми, „Паклена четврт (Paradise Alley)
„Паклена четврт“, прати браћу Карбони, тројицу италијанско-америчке браће, који живе у дијелу Њујорка познатом као Хел Кичен 40-их година прошлог вијека. Увидјевши снагу свог најмлађег брата Виктора (Ли Каналито), Козмо (Сталоне) и Лени (Арманд Ашанте) наговарају га да се придружи професионалним рвачима. Слично „Рокију“, иако је филм уоквирен спортском причом о рвачу у успону, окосница филма је међуљудски односи између браће од којих сваки има различите карактере и мотиве који их зближавају, али уједно и раздвајају. Доко сва тројица дијеле исту жељу да побољшају своје животе и побјегну из неугодног комшилука њихови овим циљевима доводе до занимљивих контраста. Док је Козмо преварант жељан да на лак начин дође до новца, Лени је снажнији, бивши ратни херој који пати од посљедица свог војног ангажмана. Између њих двојице је Виктор, најдобронамјернији и најсуптилнији брат упркос својој импозантној физичкој појави. Иако је контраст између главних ликова већ сам по себи занимљива премиса, кроз сам филм Козмо и Лени пролазе кроз драматичне промјене карактера што самој причи додају драматичност и сложеност. Двојица браће као менаџери трећег брата осликавају најбоље и најгоре у људској природи служећи као наративни контраст који филму додаје дубину и сложеност. Док Лени све више искориштава Виктора, Козмо почиње осјећати грижу савјести због боли који је нанио свом млађем брату својим сплеткама. Међутим, пред њима је борба која се мора добити, па су браћа приморана наћи начин како да побједе и тако побјегну од свих замки својих тренутних живота.
Иако „Паклена четврт“ по свему подсјећа на „Рокија“ Сталоне је у ствари радио на причи о професионалном рвању прије него што је уопште и помислио на Италијанског пастува. Сталоне је првобитно радио „Паклена четврт“ као роман, прије него што га је адаптирао у сценарио и потписао са продуцентом. Међутим, прије него што је филм снимљен, Сталоне се сусрео са продуцентима Робертом Чартофом и Ирвином Винклером развијајући са њима добар однос који је резултирао стварањем Рокија. На једном од панела са питањима и одговорима познати глумац је рекао да је разлог зашто је написао „Рокија“ био тај што је претходни сценарио за „Паклена четврт“ већ предао другом продуценту. „Одабрао сам сценарио за „Паклена четврт“ као своју прву...како би је назвао...пијавицу која је забила своју вилицу тако дубоко да је никако нисам могао отргнути. Дакле, први пут када сам отиша упознати Чартофа и Винклера ишао сам тамо због глумачког послао. Нисам га добио али на одласку сам рекао да имам сценарио који се зове „Паклена четврт“. Хтјели су да га погледају, али кретен којем са прво предао сценарио био је тако одвратан и моћан да продуценти нису жељели имати ништа са мном или сценариом. Ипак су на одласку рекли аки имате неке идеје врло радо ћемо их погледати. Врата могућности била су широм отворена, али ја нисам имао шта прењети преко прага. Због тога сам почео писати „Рокија“ иначе никада не бих написао причу о господину Балбои“. „Роки“ је освојио Оскара за најбољи филм и постао један од најбољи спортских филмова свих времена што је отворило врата Сталонеу да и свој дроги пројекат пребаци на велико платно. Међутим резултати „Паклена четврт“ били су много мање тријумфални.
На глумчеву жалост „Паклена четврт“ није био добро примљен ни од публике ни од критике и једва је избјегао потпуни фијаско на биоскопским благајнама, али је био и критички и финанијски далеко иза његовог претходног дебитантског рада. У разговору са Робертом Ебертом Сталоне је себе сматрао одговорним за лош пријем филма признајући да је пристао на велики број промјена које су на крају увелико промијениле коначни производ у односу на његову изворну визију. Рекао је“ Било је пуно сцена које су давале атмосферу и карактер, а они су их жељели избацити само да би убрзали ствар. Укупно су избацили 40 сцена. Ја сам успио да вратим њих 10 за телевизијску верзију филма. Једна од њих је сцена у којој читава гомила војника сједи за шанком и једе кикирики и сви су без ногу. Ова и многе друге сцене нису биле пуне акције као неке друге, али би њихово присуство створило досљеднији, свеобухватнији тон, допуштајући филм да се креће природнијим темпом“. Прерађивање филма није завршено само дистрибуцијом у америчким биоскопима па је тако 1990. на Филипинима у биоскопе стигла верзија која је у свом саундтреку имала хит Ем Си Хамера „U Can`t Touch This”.
Иако „Паклена четврт“ није био Сталонеово револуционарно дјело како је то глумац у почетку планирао, ипак је незамјењиви дио његове славне филмске каријере. Чак иако је филм одбачен од стране критичара био је добра ствар за звијезду у успону. Сталоне је сам постао примјер упорности ,коју је провлачио кроз своје филмове, кроз своју константну устрајност на будућим пројектима. И као што сам Роки каже: „Не ради се о томе колико јако удараш већ колико јаких удараца можеш да примиш и наставиш ићи напријед“. И добро је што је Сталоне наставио напријед.
