О својој болести је говорила отворено од самог почетка, како би подстакла људе да "живе без трошења времена на љубомору, бескорисне бриге и фрустрације".

Била је хоспитализована у римској клиници Паидеиа због терапије бола након што су јој се здравствене тегобе погоршале до те мјере да, како је сама рекла, "више није могла да направи ни десет корака"“.

"Јутрос је Елеонора Ђорђи мирно преминула у љубави и загрљају својих синова и најближих", саопштила је њена породица.

До самог краја, слала је снажну поруку љубави према животу:

"За мене нема будућности, али желим да се све догоди што је касније могуће. Сваки дан је поклон".

Отишла је окружена љубављу своје породице – синова Андреа и Паола, бившег супруга Масима Чавара. Највећу снагу црпила је из огромне љубави према свом унуку Габријелу, сину Паола Чавара и Клиције Инкорнаје, снаји коју је звала "ружичасти облак".

Њен син Андреа Рицоли, кога је добила у браку с Анђелом, издавачем и филмским продуцентом, посветио јој је књигу под насловом "Нема добрих вијести", описујући посљедњу годину њеног живота, обиљежену борбом с болешћу. За Елеонору је то била "најљепша година" упркос свему, јер ју је провела са породицом.

"Никада нисмо били тако повезани. Раније смо, обузети сопственим животима, корачали упоредо, али сада смо нераскидиво повезани емоцијама и надом", написао је Андреа.

Елеонора Ђорђи имала је стране коријене – отац јој је био Енглез, а мајка Мађарица – што јој је, како је говорила, донијело спој дисциплине и страсти, како у приватном, тако и у професионалном животу. Недавно је, говорећи о болести, истакла:

"Моје аустроугарско поријекло ме чини војником саме себе".

Дане пуне бола одлучила је да подијели са јавношћу.

Прије пет година је искрено говорила о свом животу на италијанској телевизији Раиуно: "Одрасла сам пред публиком".

Та публика је никада није заборавила и наставила је да је прати, чак и у њеној другој каријери, далеко од рефлектора.

Била је једно од најпрепознатљивијих лица италијанске кинематографије седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека. Дебитовала је 1973. у филму Тонина Червија, "Прича о часној сестри у клаузури" уз Кетрин Спак. Плавокоса, свјетлоплавих очију, са држањем налик Лолити и елегантном сензуалношћу, брзо је постала симбол своје генерације, појавивши се у четири филма с њежним, али изражајним еротским призвуком.

Године 1974. доживијела је тежак губитак – смрт свог вјереника у несрећи на мотоциклу који је позајмио од ње. Ова трагедија ју је гурнула у хероинску зависност, а затим и у депресију, и то са једва двадесетак година. Ипак, редитељ Алберто Латуада јој је 1975. дао нову прилику ангажујући је у филму "Псеће срце", снимљеном према роману Михаила Булгакова, гдје су јој партнери били Макс фон Сидов и Кочи Понцони. Радила је и са редитељима попут Ђулијана Монталда, Дамијана Дамианија, Дарија Арђента, Франка Брузатија и Лилијане Кавани.

Показала је и велики комичарски таленат, чинећи је савршеном партнерком за Адриана Челентана ("Руке од сомота") и Рената Поцета ("Моја жена је вјештица"). Круна њене каријере дошла је 1982. године у сарадњи са Карлом Вердонеом у филму "Бороталцо", за који је освојила престижну награду Давид ди Донателло. Касније ју је поново ангажовао у "Школским друговима".

Удала се 1979. за Анђела Рицолија, с којим је добила сина Андреу. На снимању филма "Укус мора 2" (1983) заљубила се у Масима Чавара, с којим је добила другог сина, Паола.

Током деведесетих и двехиљадитих, више се посветила телевизији, глумећи у популарним серијама попут "Смрт вјештице", "Ујак из Америке" и "Ћезарони". Године 2003. дебитовала је као филмска редитељка са "Мушкарци & жене, љубави & лажи", а 2009. режирала је свој други филм "Посљедње љето", који је продуцирала са Чаваром.

Након дуге паузе на великом платну, 2016. се вратила глуми у два филма – "Мој отац Џек" Тонина Зангардија и "Чекање и промјене" Серђа Колабоне. Гостовала је и у серији "Дон Матео". Такође, наставила је да води радијски програм "Ноћни ефекат" на Раи Радио Дуе, заједно са Рикардом Пандолфијем.

Године 2018. учествовала је као такмичарка у италијанској верзији "Плеса са звијездама".

Њена харизма, храброст и љубав према животу остају као инспирација онима који су је вољели и пратили током деценија њеног рада, преноси Телеграф.

Пратите нас и путем Вибера