Ликић је преминуо у Љубињу гдје је и живио.

Добри дух Херцеговине, душа од човјека, људска громада, енциклопедија Херцеговине, брат, само су неке од хиљада ријечи које пријатељи и познаници Раде Ликића пишу од јуче послијеподне.

Раде Ликић био је честити, поштени, емотивни Херцеговац. Једна од најбољих познавалаца историје српског народа овога краја. Писао је и радио и за многе медије. Издао је једну књигу ”Ђед који је чувао карпузу”, а друга је требала ускоро изаћи. Ипак највише се бавио историјом, споменицима и културним насљеђем. Често је писао о родном Сарајеву и одрастању у том граду, али највише о Љубињу и Херцеговини, да се чинило да зна сваки камен.

Раде Ликић био је привржен и Цркви, а цијелог себе унио је у обнову Цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу. Био је и предсједник Српског просвјетног и културног друштва ”Просвјета” у Љубињу.

Портал Моја Херцеговина за коју је раније писао наводи да је Раде Ликић одрастао у срцу Сарајева, био је јединац. Тренирао је кошарку и био члан млађих категорија Кошаркашког клуба ”Босна”. Волио је спорт и Партизан. Волио је читати, а још више писати. Ипак, изнад свега је волио Херцеговину и старе приче о њој и њеним становницима. Оставио је неизбрисив траг како у духовној, тако и у свјетовној Херцеговини, а посебно у свом Љубињу. Својим аутентичним стилом, необичним причама и студиозним и детаљним приступом оставио је неизбрисив траг и нераскидиви је дио интернет магазина ”Моја Херцеговина”. Такође је доприносио стварању листова ”Љубињска ријеч” и ”Гласник Љубиња”. Остаће упамћен као својеврсни заштитник свих херцеговачких споменика.

Његова изненадна смрт ускратиће Херцеговце за многе неиспричане и незаписане приче, а као што новинар из Љубиња Жарко Јањић рече у свом сјећању на Рада, његова изненадна смрт је од књиге ”Ђед који је чувао карпузу” направила сабрана дјела Рада Ликића, а тај наслов требао је бити само првијенац и увод у оно о чему је Раде у наредним књигама желио причати.

”Затечен сам и сам, малоприје сам и ја сазнао за тужну вијест, ми смо и својта. Ето, Раде нас је напустио у 50. години живота, а његов отац је преминуо у 51. години живота. Прерано је отишао Раде, многе приче су остале неиспричане, а Раде је имао велике планове када је писање у питању. Ко би рекао да ће његова једина објављена књига ”Ђед који је чувао карпузу” постати његово сабрано дјело. Сјећам се са каквом је страшћу истраживао и писао на тему Херцеговаца у Америци, још из периода Дивљег запада, желио је написати и књиге о томе. Имам осјећај као да сам ја сада остао једини који чита Политикин забавник у Љубињу, Раде и ја смо често коментарисали текстове из Политикиног забавника и радовали смо се сваком новом броју. Како сам и сам повремено писао за Политикин забавник, Раде ме је посебно цијенио, а сјећам се како је био срећан и поносан када је поменут у једном од бројева, у тексту који се бавио управо Херцеговцима у Америци, а главни извор тог текста био је управо Раде. Волио је писати, мислио је да се од писања може живјети, сјећам се да сам му неријетко говорио да се не може живјети од писања и новинарства, да не очекује превише од тога. А волио је писати и имао је заиста велики дар. Био је јако детаљан у истраживању тема које су га занимале. Одрастао је у срцу Сарајева, на Ђиђиковцу, био је јединац, а самим тим и помало размажен. У вријеме његовог одрастања вјероватно најпопуларнији роман међу млађом публиком био је Селинџеров ”Ловац у житу”. И Раде га је просто обожавао и сјећам се да је након што је изашао из Сарајева и дошао у Љубиње, често говорио како би волио да купи ”Ловца у житу” јер му је та књига остала у Сарајеву, а јако је везан за њу. Био је неизмјерно срећан када сам му, по повратку из Словеније, у бањалучком Борику, купио Селинџеров роман и поклонио му га. Не знам шта више да кажем, затечен сам, тужан сам, Радова смрт дошла је изненада и са њим дефинитивно одлази добри дух Љубиња. Остаје жал што је отишао прерано, што ће многе приче остати незаписане, неиспричане, а духовна, а и свјетовна Херцеговина остаје без човјека који је живио за Херцеговину, за Херцеговце и њихове мале животне приче и за историју ових крајева”, рекао је Жарко Јањић за топпортал поводом преране смрти Рада Ликића.

Раде Ликић биће сахрањен данас на Православном гробљу у Љубињу у 14:30. Саучешће ће се примати на дан сахране, у љубињској Градској капели, од 10 часова.

(Фото: топпортал.инфо)

Пратите нас и путем Вибера