Шта је страшније за љубитеље хорор филмова од било којег чудовишта којег се могу сјетити из омиљеног им жанра. Један од њихових одговора био би Motion Picture Association (Филмска асоцијација) или једноставније МПА која би једном од њихових омиљених остварења додијелила оцјену „НЦ-17“ чиме би кино публика озбиљно била проријеђена.
МПА је асоцијација која се бави оцјењивањем подобности филма за одређени узраст публике или просто речено нека врста цензорске комисије, а ознака „НЦ-17“ је најтежа од свих и значи да филм не смију гледати, како јој само име каже, млађе од 17 година. Са овим проблемом морао се носити Вес Крејвен док је снимао један од својих најпознатијих филмова „Врисак“. У вријеме када је завршио продукцију филма, 1996, године напуниле су се 24 године од како је снимио хваљени, али брутални „Посљедња кућа лијево“ који је режисер такође морао премонтирати како би добио одобрење од МПА. 90-их као и 70-их приказивање насиља у хорорима се интензивно проучавало. Иако је „Врисак“ meta-slasher у којем је Крејвен поново редефинисао хорор жанр показавши у ком би правцу овај поджанр хорора могао ићи због самог остварења суочио се са тешком битком због забринутости како би лажно насиље могло утицати на публику филма. Оно што је највише бринуло све хорор фанове јесте ризик који је ремонтажа носила због могућности умањивање свега оног застрашујућег што у себи носи главни негативац, „Ghostface“.
Од 1934. до 1968. године Холивудом је владао Хејсов закон који је регулисао шта се у филмовима смије приказивати, а шта не смије од оног што је очито било јасно забрањено (голотиња) до оног што је више било збуњујуће (купатила). Након што је Хејсов закон нестао са сцене на његово мјесто ускочила је МПА са својим одјељењем ЦАРА, Classification and Ratings Administration (Администрација за класификацију и рејтинге) која је одлучивала шта ће се и коме приказати. САД нису биле једино мјесто гдје је постојала строга цензура јер је морална паника настала због „видео несташлука“ циљала и хорор филмове у Великој Британији. 80-их година гомила слешер филмова била је оцрњена од стране критичара и многих других који су их презирали било због глорификације убистава, виктимизације жена или и једног и другог. Нови слешер који се појавио 90-их такође није био омиљена „роба“, али сценарио за „Врисак“ Кевина Вилијамсона био је другачији. Овај сценариста цијенио је пријашње хорор филмове и написао га за модерну публику јер је „посљедњој преживјелој“, Сидни додао врло сложену позадинску причу. Када се режисер Вес Крејвен придружио екипи, пројекат је имао и новооткривене и већ етаблиране креативне таленте који су могли претворити meta-slasher у нешто посебно, али пут до тога није био нимало лак.
Већ током предпродукције филм већ су се појавили приговори како би Ghostface мога бити превише насилан и негативно утицати на публику. Крејвен и екипа пронашли су идеално мјесто за школовање својих ученик из Вудсбороа, изабравши средњу школу Санта Роза. Ова одлука није дуго потрајала јер је Градски школски одбор Санта Роуз изразио своју забринутост око два питања: како ће снимање филма утицати на ученике и ону много већу да се према сценарију у филму убијају тинејџери. Према документарцу „Врисак: Прича са сета“ из 2011. разлог одбијања дозволе за снимање био је стварни злочин који се десио у том подручју 1993. године, када је дјевојка по имену Поли Клас отета и врло брзо пронађена мртва. Неколико година од тог догађаја бол и страх су још увијек били свјежи, па су одрасли у овој малој заједници то користили као аргумент у жестокој расправи која се одвијала у градској скупштини. У документарцу се Крејвен присјетио како је осјећао да су заједница и медији демонизовали њега и екипу. То је разлог због чега се режисер побринуо да на одјавноj шпици филма пише „ Не хвала Управном одбору школског округа Санта Роза“. Али, ово је био тек почетак доказивања да убиства на великом екрану нису штетна за гледаоце.
Након што је снимање завршено и филм монтиран послан је у МПА ради добијања оцјене гдје је сазнао да ће филм добити озлоглашену „НЦ-17“ што би значајно смањило број потенцијалних посјетилаца биоскопима. Број убистава које је извршио Ghostface морао је бити смањен као и начин њиховог приказивања како би се смањила њихова грозоморност, што је Крејвен мрзио радити, али није имао другог избора. Сам почетак филма вјероватно је једна од најснажнијих сцена у хорор франшизама ако не и у цијелом жанру уопште гдје Кејси (Дру Баримор) прима телефонски позив који њену угодну ноћ уз филмове и кокице претвара у крвави опроштај. Њен момак Стиви (Кевин Патрик Волс) можда је био велики и играо амерички фудбал али јој на крају није пуно помогао. Антологијска сцена морала је значајно да се преради. У самој сцени Стиви је везан за столицу испред Кејсине куће и прва је жртва Ghostfacea, али уједно и прва жртва МПА. У „Причи са сета“ глумац Метју Лилард причао је о томе како се снимак умирућег Стивија морао прерадити. Према МПА слика утробе убијеног која клизи из дубоке ране ножем била је превише експлицитна. Након овога МПА се фокусирао на Кејси и њено убиство. У разговору за Холивуд рипортер сценариста Кевин Вилијамсон рекао је „Успорена секвенца Дру Беримор на почетку је велико „никако“ за МПА. Мрзили су то. Нису жељели да успорено трчи и буде избодена“. Успорена сцена са избоденом Кејси направљена је таквом како би била разарајући тренутак спознаје. Током коментара на ДВД-у филма Крејвен је признао да је слагао МПА како је то био једини кадар који су снимили па су му допустили да га задржи. Међутим, ова мала побједа била је само увод у још један пораз јер је морао промјенити сцену у којој гледаоци виде мртву Кејси. О томе је монтажер Патрик Ласијер у документарцу “Још увијек вриштимо: Ултимативна ретроспектива Вриска“. Посљедњи пут када гледаоци виде Кејси њезино тијело је објешено на дрво, а Ласијер је морао убрзати снимак како би био одобрен. Због тога се чини како камера одједном почиње трчати напријед. Вес Крејвен је био фрустриран са свим овим измјенама, а посебно када је сазнао да МПА жели да „прочисти“ још два убиства у завршном дијелу филма.
Синдина пријатељица Тејтум (Роз Мекгоун) дефинитивно је ушла у хорор дворану славних незаборавних пријатеља „посљедње дјевојке“ која на крају преживи. Тејтум се добро борила против Ghostfacea, али њен план да побјегне кроз мачија врата на гаражи врло брзо пада у воду. Врло брзо схвата да не може прогурати читаво тијело кроз врата што Ghostface искористи да активира врата и убије дјевојку. Сцена у којој јој врата смрскају главу морала је бити измјењена према наређењу МПА губиће секунд или два. Друга смрт која је исто тако засметала МПА је убиство Гејлиног сниматеља и личног слуге, Кенија (W. Erl Braun). Када се Сидни покуша склонити у сниматељски комби Кени схваћа да можда нису сигурни и у праву је. Врло брзо се појављује Ghostface који ловачким ножем пререже грло Кенију. Браун се у „Причи са сета“ присјетио проблема које је Крејвен имао са МПА због ове сцене рекавши: „Сјећам се кад се Вес вратио и морао избацити неке кадрове из сцене Кенијеве смрти јер су му рекли да је израз мога лица превише узнемирујући и то мора бит премонитирано.“ Крејвенов аргумент био је врло једноставан: „То је убиство. Мора бити узнемиравајуће“. Тих неколико секунди када се камера задржава на Кенијевом изразу невјерице на лицу док су његови тренуци одбројани засметали су МПА. Било је јасно да је Крејвен намјеравао створити хорор који ће бити застрашујући, а не само остварење у којем ће се бројати лешеви. Желио је да своју причу смјести у „стварни свијет“, а да смрт ликова изгледа што вјеродостојније.
Ту није био крај измјенама јер је МПА нашао да би публику могла узнемирити и сцена у којој Били (Скит Урлих) и Сту (Лилард) откривају да су они заправо Ghostface након чега убадају један другог како би заварали полицију. И ови снимци убојитог двојца морали су бити скраћени како се не би видио улазак ножа у месо. Због тога су у овој сцени гледаоци често виђали Синдин израз лица који је требао да замјени те непожељне кадрове. Нису само смрти биле предмет цензуре већ и реченица коју били поносно изговара “Филмови не стварају психопате. Филмови психопате чине креативнијим.“ Монтажер Ласијер у разговору за Холивуд рипорт рекао:“ То је дефинитивно била реченица коју МПА није жељела да чује. Било је нешто типа 'Не можете говорити такву врсту истине'.“ Крејвен је ипак успио задржати реченицу, али упркос свему није успио добити жељену оцјену Р иако је чак девет пута предавао премонтирану верзију филма.
Крејвен је све више био фрустриран, буџет се све више приближавао горњој граници и све је изгледало као да се филм неће појавити у децембру мјесецу, како је било планирано. А онда је један позив промијенио све. У причу је ускочио продуцент Боб Вејнстајн који је МПА убиједио да је филм заправо комедија односно сатира. МПА се коначно смиловала и дала остварењу оцјену Р и тако је франшизи која је фокусирана на телефонске позиве био довољан један да добије потребно одобрење. Иако овај meta-slasher није преко ноћи постао хит, био је то дуг процес, резултат је био експлозиван. Остао је у биоскопима мјесецима, оживљавајући хорор жанр, прецизније slasher за кога се сматрало да је нестао. Наравно, свега тога не би било да је МПА одлучила да „заштити“ гледаоце од „негативног утицаја“ остварења.
