Посљедице с којима се суочавају дјеца разведених родитеља не утичу само на њихову личност и идентитет, већ и на њихову способност да касније у животу граде здраве односе, везе и стабилност.
Према подацима УНИЦЕФ, процјењује се да ће 50 одсто дјеце доживјети развод родитеља прије 18. године. Ове статистике указују на значајан утицај развода на дјецу и наглашавају потребу да се пружи адекватна подршка приликом оваквих промјена у породичном окружењу.
Дакле, с обзиром на ове податке, немогуће је занемарити суптилне карактеристике одраслих чији су се родитељи развели. Иако можда нису били свјесни утицаја раздвајања као дјеца, у одраслом добу често осјећају његове манифестације у свакодневном животу.
Према истраживањима, постоје тачно препознате карактеристике дјеце разведених родитеља.
Саботирају здраве везе
Одрасла дјеца разведених родитеља често се осјећају нелагодно због праве романтичне љубави, чак и ако нису у потпуности свјесна разлога који стоје иза ње.
Због несигурности, многи људи несвјесно саботирају здраве односе у одраслом добу користећи деструктивне обрасце понашања, како истиче психолог др Кортни Ворен, пише YоурТанго.
Од пријетњи раскидом са сваким сукобом до пасивно-агресивног понашања, одрасла дјеца разведених родитеља могу да саботирају сопствене шансе за здраву љубав, често несвјесно.
Превише размишљају
Дјеца која се нађу у улози посредника током бурне раставе родитеља, касније у одраслом добу готово неизбјежно развијају склоност ка претјераној бризи и анализирању.
Одрасле особе чији су се родитељи развели када су они били млади често су навикли да претерано анализирају понашање својих родитеља како би “очували мир”, чак и након развода, што може негативно утицати на њихово емоционално благостање.
Ова склоност анксиозности не утиче само на романтичне везе, она се преноси на све аспекте живота – од успјеха на послу, преко стварања пријатељстава, до осјећања стабилности у вашем личном животу.
Претјерано су независни
Дјеца која су прошла кроз сепарацију у раном узрасту, прије него што у потпуности разумију ситуацију, често су приморана да прерано преузму обавезе, посебно у једнородитељским породицама са браћом и сестрама.
Према психологу Џенис Веб, ова хипернезависност се често развија код дјеце која су живјела у домовима са преоптерећеним или одсутним родитељима, што је често случај са самохраним родитељима који су приморани да напорно раде да би обезбиједили породицу. У одраслом добу ова “хипернезависност” остаје, што им отежава прихватање подршке пријатеља, родитеља и колега.
Склони су нездравим стратегијама суочавања
Значајна истраживања о утицају родитељског одвајања, као што је студија из 2015. године, показују везу између раздвајања у дјетињству, опадања социоекономског статуса и употребе порока као нездравих стратегија суочавања код одрасле дјеце из ових породица.
Студија је идентификовала два пута која могу довести до негативних здравствених посљедица код одрасле дјеце која су искусила родитељско раздвајање у раном дјетињству: ослањање на пороке као што је пушење да би се ублажио психолошки и емоционални стрес одвајања, и пад финансијске стабилности у породицама након раздвајања.
Међутим, иако се одрасли који су доживјели развод родитеља у дјетињству суочавају са изазовима, многи од њих развијају и позитивне особине, као што су отпорност и емпатија.
(Супер жена)
