Славица Ђурић Седларевић данас је успјешна књижевница која иза себе има већ пет романа, али иза осмијеха којим све разоружава крије невјероватну животу причу. Иако је се судбина са њом озбиљно поиграла, у Славичином срцу нема ни трунке љутње или горчине, напротив.
Завршила је студије економије, али љубав према писаној ријечи је увек тињала у њој, те је коначно испливала на површину у њеној првој књижи "Рођена прије зачећа" која је посебна по много чему. Наиме, написала ју је у даху инспирисана оним што је доживјела.
Славицу није одгајила биолошка мајка, већ стрина. Враћамо се у шестесете године у место Исток, само срце Метохије. Ту је живјела њена фамилија - два рођена брата са женама.
Млађа јетрва је могла да има дјецу и рађала их је. Старија није, која је прво ушла у кућу, упркос лијечењу стерилитета више од 10 година, а жарко је жељела.
Однос њих две био је пун љубави, искрен од првог момета како су се упознале. Док је Славичина биолошка мајка била трудна, старија јетрва би је пазила, бринула о њој и помагала јој. Ријешила је да у једном моменту да сљедеће дијете које роди – подари својој јетрви коју је много вољела.
- Не осуђујем моју биолошку мајку, био је то велики подвиг, дати своје дијете жени која не може да роди. Знала је да ћу остати у породици, са сам њихова крв, а са друге стране, моју мајку која ме је одгајила учинила је најсрећнијом на свијету. То је била неописива љубав, какву мислим да не може да вам пружи ни жена која вас је родила. То је била дупла жеља, дупла љубав - причала је Славица.
Славица се родила као врло мала, слабашна беба и било је питање да ли ће преживјети.
- Једна је имала дијете у рукама, али није могла да га доји. Само зид ју је дијелио од жене која није држала дијете у рукама али је могла да доји. Имала је млијека - говори Славица и додаје да је преживјела и ојачала захваљујући љекару из Мађарске.
Како је прошло годину дана, старија јетрва се са супругом и Славицом одселила из породичне куће, јер није жељела да јој се ико мијеша у родитељство. Славица претпоставља да је то био и договор.
- Ријетко сам виђала своју биолошку мајку. Одселили смо се, а када бих долазила у посјету, звала бих је "стрина". Али, вољела ме је погледом - открива Славица.
Истину је сазнала тек у 15. години, сасвим случајно на шалтеру, док је чекала Извод из матичне књиге рођених.
- Раднице су се међусобно гуркале, а мени није било јасно шта се дешава. Када сам сазнала истину, осјећај је био неописив. Није била то туга, нити жалост. Али нешто ти прође кроз тијело, није ти уопште битно шта тамо негдје пише у неким књигама, ја знам шта је моје и што волим срцем и душом. Када сам отишла кући, још јаче сам загрлила своју мајку. Никада јој нисам рекла истину, нити сам отворено причала о томе. Није било потребе - објашњава списатељица и додаје:
- Много теже ми је пала њена смрт, него када ми је преминула биолошка мајка. Она је имала тешко судбну, изгубила је 2 сина, моју браћу, за 10 дана. Није могла да издржи ту бол и након годину дана је и она издахнула - говори Славица и наглашава да јој се дивила због свега што је учинила за јетрву.
Са друге стране, када је сахрањивала мајку која је одгајила и пружила јој сву љубав и топлину, једна ствар је јако погодила.
- На дан када сам је сахрањивала чула сам како људи говоре, за моје родитеље који су ме подигли и васпитали, да су били диван пар, али без дјеце - кроз уздах је завршила своју исповијест.
