"Мој дјед је живио без проблема 40 година након што је 1973. рођеном брату донирао бубрег, а исти племенит гест и неизмјерну љубав и храброст показала је и моја мајка", ријечи су Јакше Вучуревића, младића којем је мајка дословно спасила живот.
Сигурно је свако много пута чуо или прочитао изреку „Здрав човјек има хиљаду жеља, а болестан само једну”. Међутим, многи је нису у потпуности схватили уколико нису били озбиљније болесни. Ја сам 2017. имао једну жељу, а то је да се што прије вратим у своју рутину и нормалан живот. Иако од тада заправо за мене више ништа није нормално.
Отишао у Ургентни због главобоље
Био сам студент на трећој години факултета и припремао испите за јануарски испитни рок када су се појавиле изузетно снажне главобоље праћене повраћањем. Пошто нису биле у континуитету, првих неколико сам преписивао умору и стресу који прати испитни рок. Међутим, како се интензитет повећао, у страху да ћу дехидрирати, једне фебруарске вечери отишао сам у Ургентни центар у Београду. Тамо су установили да имам висок притисак, урадили неколико неуролошких испитивања, хидрирали и послали кући.
Како је било вријеме државних празника, отишао сам у Зрењанин, гдје сам поново измјерио притисак и поново отишао у Ургентни центар. У Зрењанину су ствари схватили мало озбиљније, те су ме задржали на додатним испитивањима на кардиологији, јер није нормално да особа са двадесет и једном годином има толико висок крвни притисак. Сутрадан стижу резултати крви, а мене премјештају на нефрологију, почео је причу Јакша.
Страшне вијести сазнао у КЦВ
Доктори ми саопштавају да ми је стање хронично, али изљечиво, да ми је калијум повишен и да ћу остати неколико дана у болници. У тим тренуцима ја не знам колики су ми креатинин и уреа, нити знам шта они представљају. Неколико дана касније шаљу ме у Клинички центар Војводине да провјере да ли је потребно урадити биопсију. Тог дана мој живот се драстично мијења. Доктор који ми је радио ултразвук климнуо је главом стажисти и рекао: „Па да, ово је за трансплантацију.”
Моји бубрези су у том тренутку радили 17 одсто, могао сам да бирам, хипопротеинску дијету или дијализу. Поред изгубљених 15 килограма на дијети, изгубио сам и нешто што не може да се врати, а то је вријеме. Вријеме које сам провео чекајући на свој позив за трансплантацију. Живот ми је у том периоду био поприлично лимитиран - наставио је он.
Бубрег добио од мајке
Нисам могао да путујем, да студирам, да излазим, да се проводим и радим ствари које раде моји вршњаци, али и поред тога, био сам захвалан јер ипак нисам прикључен на дијализни апарат. Мајка је без оклијевања пристала да се тестира и провјери да ли смо компатибилни како би ми била донор. Хвала Богу, били смо компатибилни, те смо почели са прегледима и припремама за трансплантацију.
Прођоше јун, јул, август… Ни од септембра није било ништа. Био сам очајан јер сам знао да преко двије хиљаде људи чека на трансплантацију, а да се годишње уради свега двадесетак. Међутим, у октобру смо добили позив и инструкције како ће изгледати цијели процес. Неколико дана прије саме операције почео сам са имуносупресивном терапијом, тачније са лијековима који урушавају мој имуносистем како би га спријечили да се бори против страног тијела, илити донираног бубрега. Дан прије операције добио сам таблету за опуштање, која ме је ошамутила до те мјере да сам на дан операције једва могао да отворим очи.
Све је прошло веома брзо, а прва сјећања су ми на тројицу младих момака која су са мном дијелила собу, а која су оперисана мало прије мене. Почели смо да причамо, смијемо се и плачемо од бола у исто вријеме. И тако је вријеме пролазило. На одјељењу нема посјета па смо били осуђени једни на друге и на медицинско особље које нас је његовало. Како нам је имунитет био компромитован, борили смо се наизмјенично са бактеријама које су нам дизале температуру, али смо се изборили и један по један одлазили кућама.
Нова шанса и за мене нови живот, сличан оном који сам водио прије фебруара. Не могу да вам опишем каквог су укуса банане, парадајз, ћевапи и многа друга храна коју сам поново могао да једем. Полако сам се враћао у своју рутину, завршио са испитима, дипломирао, мастерирао, запослио се.
Његов дјед донирао бубрег брату прије 50 година
Како ништа није вјечно, па ни трансплантирани орган, са свијешћу да ћу се у једном тренутку вратити на операциони сто, трудим се да уживам у сваком трену. Гледам да сваки свој слободни дан проведем у природи, на планини или путујући у неку другу државу. Иако се никада нисам бавио активно спортом, упознао сам много људи који ме инспиришу и подстичу да живим далеко здравијим начином живота. Успјешно сам се попео на неколико планинских врхова, редовно скијао, скакао из авиона, а прошлог новембра сам истрчао и свој први полумаратон у Београду. Једна од жеља ми је да роним са ајкулама, да научим да сурфујем, али видјећемо шта о томе мисли моја докторка Лада.
Трансплантација није измишљена јуче, прве успјешне трансплантације бубрега урађене су раних педесетих година прошлог вијека. Међутим, како за неке трансплантација представља чудо медицине, за друге она представља и даље извор многобројних теорија завјере. Донор органа не може бити свако, за такво дјело потребна је озбиљна хуманост, љубав и несебичност. Човјек нормално живи са једним бубрегом, мој дјед је живио без проблема четрдесет година након што је 1973. свом рођеном брату продужио живот донирајући му бубрег. Исти племенити гест и неизмјерну љубав и храброст показала је и моја мајка, одлучивши да ми по други пут дарује живот, на чему сам јој вјечно захвалан, описао је Јакша у својој ауторској причи, пише Политика.
