Тамара Перовић и Перица Николић тврде да родитељство може да буде лако и забавно. Иако имају шесторо дјеце, не одричу се својих снова који, наравно, укључују и бројну породицу.
Они већ деценију живе у Црној Трави, у махали Обрадовци у којој има 20 празних кућа.
"Једини смо станари ове махале, а своје породично гнијездо смо свили на имању које сам наслиједила од бабе Јоргованке, а она од своје бабе Војиславе. Ту имамо башту, купине, малине, љешнике, и трудимо се да створимо самоодрживо домаћинство", прича Тамара.
Све то и није толико чудно јер, у данашње вријеме, многе породице траже хуманији модел живљења. Међутим, Тамара је ријешена да њена породица живи у складу са природом, али не и изоловано, далеко од свијета.
Жељела је да буде новинар, па је почела на сајту и на Инстаграму да пише блог као Тамама, који је за кратко вријеме стекао много пратилаца.
"Замислила сам да ћу ту писати о авантурама једне породице са много дјеце. Јер, признаћете, има баш интересантних тема када не одустајете од тога да живите занимљиво, садржајно и да путујете упркос дјеци коју многи доживљавају као препреку. Димитрије (12) и Николина (7) иду у школу до које има пет километара, али смо супруг и ја и ту добро организовани. Валентина (6), Катарина (5), Мартин (3) и Огњен, који има тек 7 мјесеци, уживају када смо на окупу, гдје год да смо. Живјели смо и у старој кући и у стану са новим намјештајем и сад у овој коју полако опремамо. И њима ништа од тога није важно. Докле год имају мјеста за игру, могу слободно да се крећу, докле год кућом одзвања смијех, они су срећни", прича она.
Ова осмочлана породица функционише тако што од првог дана и првог дјетета у свему учествују заједно.
"Ми не помажемо једно другом, ми заједно одгајамо нашу дјецу. Мијењање пелена се често узима као симболика тог татиног учествовања у одгоју, али да би се одгајила дјеца потребно је много више од пребројавања ко је колико пута промијенио пелене", каже Перица док у крилу држи Огњена.
Ово двоје урбаних људи знају да је њиховом другачијем животу много помогао интернет који им омогућава рад, много информација, те лаку и брзу комуникацију.
"Почело је са блогом, а данас се успјешно бавим дигиталним и мрежним маркетингом. Знате, ја сам од оних који су увијек жељели више од живота. Не знам тачно како бих објаснила то онима који ме не разумију, а они који се исто тако осјећају ће ме схватити. Из мог окружења то никад нико није разумио. Већина људи се мири са тим да треба наћи стабилан државни посао, шта год то значило. Ја сам овај посао направила стабилним, али осим стабилности донио ми је и људе који размишљају исто као ја, који се не мире са тим да то нешто тако треба већ су спремни да праве промјене које ће их довести до тога да буде како желе а не како мора", каже Тамара којој и дјеца тепају Тамама.
Много је тема о којима Тамара пише, а све су животне. Као да се руководи оним – посао, кућа, породица, шта ти више од тога треба.
"Требало ми је оно нешто са чиме ћу осјећати потпуну слободу, са чиме ћу осјећати већу сигурност, са чиме могу да достигнем све своје циљеве не зато што тако треба него зато што једноставно желим. Желим да путујем. И путовала сам за ових годину дана више него за цијели живот. И тек ћу. Путујемо са дјецом и уживамо кад год нам се пружи прилика и када се организујемо. Љепше је и лакше када идемо сви заједно, али путовала сам и сама с дјецом. Ето, била сам са дјецом сама у Новом Саду, а ишли смо аутобусом", прича поносна мајка.
Не крије ни тешке тренутке за које каже да њене руке и леђа то најбоље памте. Бебу носи у носиљци, кћеркици се приспава, па мора и њу да носи. Успут се обавезно "натовари као магаре, кичма хоће да пукне“, а ипак је задовољна јер је успјела.
Очигледно воли изазове и воли да помјера своје границе.
Наша дјеца немају много, али су срећна
"Много пута смо се селили. Притом често и путујемо. Измијењали смо станове, куће, хотеле, апартмане, планине, равнице, села, градове… Често ме питате како дјеца прихватају све те промјене, а њима не смета промјена климе ни кревета. Радују се свакој новој 'кући' али не отписују претходне. И у сваком тренутку уживају. Воле да са нама откривају нова мјеста и да истражују", говори Тамара.
На питање како њих двоје успијевају да одрже свој однос, згледају се и кроз смијех признају да није лако.
"Ми водимо свакодневну борбу за то. За нас као пар. То је велики изазов јер су дјеца нон стоп са нама. А када вас неко стално вуче за ногавицу и зове маму или тату тешко је размишљати о партнерским односима. Али није немогуће када то желите и када се трудите", каже Перица.
А како тако многочлана породица слави највећи хришћански празник Васкрс?
"Памтим Васкрс који смо сви заједно провели на Тари и било нам је предивно. Када смо код куће онда је то права акција јер се сви ангажујемо око фарбања јаја. Обојимо и до 100 јаја, да буде за све. Највише их је у луковини, али и дјеца воле да шарају, па буде свакаквих. Да има за госте, али да и ми понесемо другима. Наша дјеца немају много али су срећна, здрава и испуњена дјеца. Ја мислим да само на селу можемо да направимо нешто, да зарадимо како би сутра могли да их школујемо и пошаљемо на факултет. Срећа је у породици, а не у милионима. И без великих пара су већ видјели и доживјели много тога. Били су у Пратеру, у Природњачком музеју у Бечу гдје су баш уживали, обишли наше планине… Тек нас чека много лијепог", с рјешеношћу, јаком вољом и оптимизмом каже Тамара, пише ЖенаБлиц.
