Ведрана Рудан се већ мјесецима бори против рака и због тога се ријетко оглашава, али овај пут је у својој колумни објавила како се осјећа сада када се лијечи од ове болести и за чиме жали:
"Моји пријатељи, моји здрави пријатељи пате јер су им дјеца неподношљива. Хладна, безосјећајна. Жао ми је мојих пријатеља јер нису слободни. Мени су моја дјеца странци, непознати људи који ми иду на живце једнако онако како и ја идем њима.
Кад су била мала тражила су мој загрљај, слином ми бојала лице, кикотом ме засмијавала. Њихове ручице, њихове ножице наборане попут оних француских гума, све ме то доводило до емоционалног оргазма. Данас знам да су моја дјеца тада била животињице које су морале бити љупке да би преживјеле.
Да ме нису грлили, да су пљували у мене, да нису вриштали од среће кад бих се указала на вратима можда бих их дала у добре руке па нека се онда те руке је*бу с гадним животињицама. Желим рећи, између моје дјеце и мене никад није било љубави. Све је био голи интерес. Она су ме чупкала за косу и жмирила од ужитка јер су њушила да без мене не могу, ја сам свршавала од среће јер сам мислила да сам се сударила са есенцијом љубави.
Који зајеб. А онда… Вријеме лети па одједном с друге стране стола видиш странце који су к теби свратили на недјељни ручак јер мисле да морају бити пристојни. Твој муж и ти покушавате након ручка, док се кава пуши, започети разговор на било коју тему. Па изговарате реченице.
Гости их не чују. Ни син ни кћерка ни унук. Ти људи не говоре, они шаљу поруке онима који су им битни. Кад попију кафу изаћи ће из мог живота с цереком на устима и ледом у очима.
Откако имам рак тако ми мало људи треба, они најближи најмање. Волим само мужа. Он се није промијенио. Жалим што сам родила, мислила сам да ћу родити вјечну љубав. У неким годинама никоме од нас памет није јача страна. Биологија нас је*е.
Мени треба неко чије очи нису ледене, чије руке нису хладне чији глас није пун лажне жалости. И зато, ако ми на овом прегледу доктор каже да види “неке сјене” али да ће бити све у реду, рећи ћу му да искључи тужну трубу јер ја ни за чим не жалим.
Никога нисам изгубила, нисам сама, уз мене је човјек кога волим. Њега ће моје метастазе, ако их буде било, заиста угристи за срце. За бивше ловце на моје сисе пуне млијека живо ми се је*е. Рак је одвезао циму која ми је окивала срце, нека се моја дјеца боре са својим олујама, ја одавно нисам њихов капетан.
Телефон звони. Унук. Зове након три мјесеца. Како си, нона? Не дижем слушалицу. Ко те је*е, злато нонино."
