Март је добио име по римском божанству рата – Марсу. Зато се овај мјесец сматра нарочито повољним за војна дејства.
Март се код Срба, као и код неких словенских народа, назива још и благовештењски мјесец, марта, Суви, брезен и љетник, а у старосрпском и дерикожа.
Срби овај мјесец замишљају као ћудљиву бабу која лако мијења мишљење - та "баба", зове се Марта.
Отуда, у марту може да напада велики снијег, али и да изненада отопли и огрије као да је већ љето. Зато народ каже: “Боље да те змија уједе, него да те мартовско сунце огрије”.
Баба Марта заправо никада није постојала. Није ријеч о неком митолошком бићу или божанству, већ је то персонификација читавог мјесеца и његове непредвидиве природе.
Иако је овдје ријеч о српском вјеровању, баба Марта се среће код готово свих словенских народа.
Како је и она добила име по богу рата Марсу вјеровање каже да је окрутна на њега, али да умије да буде и топла и мила због прољећа које најављује.
Легенда каже да је баба марта некада стално била мила и драга старица. Ипак, једног дана краљ Нума Помпилије ријешио је да марту одузме прво мјесто у календару додавши испред још јануар и фебруар. Ово је толико наљутило "прву даму календара" да је од тог доба постала ћудљива и хировита. И тако је остало све до данашњих дана.
