Грегори Смит рођен је 1955. године у Аустралији гдје је живио са родитељима и са пет сестара.
Мајка је била склона ванбрачним авантурама. Отац, насилни алкохоличар.
Ситуација у кући је била далеко од идеалне. Пун бијеса, отац је често тукао мајку. Када би њу претукао, окомио би се на дјецу.
Грегори је покушавао да заштити сестре, па је редовно био очева жртва.
Једном приликом га је тако снажно треснуо о зид, да је Грегори остао глув на једно ухо.
Једнога дана, када се вратио из школе мајка му је рекла да ће сутра ићи у посјету тетки Муриел. Испоставило се да у великој кући у којој су дошли не живи никаква тетка него да је то сиротиште у које је мајка одлучила да га остави.
То сиротиште било је удаљено око 100 километара од његове куће и породице.
Грегори је тада имао 10 година, а сестре су биле још млађе од њега. Осјећао се превареним, јер га је мајка насамарила на такав начин. Ускоро су се родитељи вратили по њега и сестре, да би их опет оставили у сиротишту.
Дјечак је у сиротишту био изложен насиљу, као и полном злостављању од стране старијих дјевојчица које су морале да купају мању дјецу. Казне су биле окрутне и често су часне сестре Грегорија закључавале у мали ормар испод степеница, у којем је проводио по 8 сати, без воде, хране и контакта са другом дјецом или одраслим.
Са 14 година је напустио школу. Био је бијесан на цијели свијет. Стално се тукао са свима, да би касније завршио у казнено-поправном дому.
По изласку из дома, окренуо се криминалу, алкохолу и дрогама. Био је опак. Ако би му се само учинило да га је на улици неко криво погледао, насрнуо би на ту особу.
Ускоро је оженио дјевојку по имену Џули, а тај брак је био пун насиља и алкохола. Касније се опет оженио, али се тог брака и не сјећа колико је био дубоко загазио у алкохолизам. А онда је добио и дијете. Имао је 25 година када је схватио да се претворио у свог оца којег је највише презирао.
У једном моменту је успио да се мало опорави. Почео је вриједно да ради и ускоро је отворио и малу радњу за прање теписона. Све је било на црно, али новац је пристизао.
Он је изнајмио кућу и почео да живи "норамлно", али су сви његови пријатељи, који су били наркомани и алкохоличари, почели редовно да долазе код њега.
Та кућа се преторила у центар разврата и блуда. Грегори је једног дана узео канту бензина и запалио кућу до темеља.
Због тога је затворен у болницу, са наоружаним стражарима испред врата. Прогласили су га лудим и као такав није могао бити кажњен. Пуштен је на слободу.
Неколико идућих година Грегори је лутао као бескућник од мјеста до мјеста. А онда се случајно затекао у националном парку, у кишној шуми и ту је одлучио да живи.
Био је далеко од људи и цивилизације и то му је највише пријало. Није било никог да га малтретира, није било људи да га повређују.
Ту и тада постаје дивљи човјек из шуме. Оброци су му били шишмиши, црви, глисте и бубе. Тамо у шуми, провео је наредних 10 година. Зато што је слабо јео, Грегори је пропадао из дана у дан. Неким чудом, неко га је пронашао и он је смјештен у болницу. Била је то 1990. године. Имао је само 41 килограм.
Неколико мјесеци се опорављао у болници и тада је схватио: мора да промијени свој живот из коријена иначе ће умријети.
Тада је одлучио да не жели да се бори против свијета, већ жели по први пут да се уклопи и да живи нормално. Пошто је напустио школу са 14 година, први план му је био да заврши школовање.
Тада уписује социјални програм за школовање одраслих људи. Имао је 48 година тада. Дању је похађао школу, а ноћу је спавао под отвореним небом. Још увијек је био бескућник.
Радећи све и свашта успијева да купи комби у којем је касније спавао. Иако му школа није ишла од руке, био је изузетно упоран. Толико упоран да је имао одличне резултате. Добио је могућност да упише и факултет. Тако уписује социологију коју завршава 2007. године, а докторирао је 2015. године у доби од 60 година.
На наставак студија, односно на докторат, наговорио га је његов ментор и пријатељ, Ричард Хил.
Тема дисертације му је итекако била блиска: у њој се бавио траумама и изгубљеним осећајем припадности код дјеце злостављане у сиротиштима. Ова тема је у Аустралији прилично важна. Њихов сенат је 2004. објавио извјештај у којем се наводи, поред осталог, да је преко 500.000 дјеце у претходном периоду завршило у сиротиштима. Већина их је тамо била злостављана.
Ти људи названи су "заборављена дјеца". Грегори каже да је бављење овом проблематиком на њега имало терапеутски учинак. Најгоре је када особа мисли да кроз патњу једино она пролази.
Тај осјећај изолованости је застрашујући. Али, сада је схватио да постоје још многи други људи који су то исто доживјели, који га могу у потпуности разумјети, као и он њих. Та је спознаја је имала ослобађајући ефекат.
Грегори данас предаје социологију на Универзитету. 2018. године је објавио аутобиографију "Излазак из шуме" која је постала бестселер.
Када је докторирао одлучио је да никад више неће бити бескућник. Купио је земљиште од око 100.000 метара квадратних.
На том имању живи са супругом Лизи једним мирним и природним начином живота, преноси "Мондо".
