Патриша Пирсон, новинарка и ауторка књиге “Отварање врата раја: Истраживање прича живота, смрти и шта долази након ње” описује резултате својих истраживања на тему “преласка на другу страну “
У људској природи је да се бојимо смрти и тешко нам је да говоримо о њој или да јој присуствујемо. Међутим, можда управо људи на самрти разумију смрт много боље него ми и могу да нам пруже утјеху.
– Пошто сам у року од девет недеља изгубила и сестру и оца, посветила сам се истраживању онога што се догађа након смрти. Интервјуисала сам на десетине људи које професија везује за неизлечиве пацијенте, као оне који су доживели посебна искуства са самртницима па и са онима који су се “вратили из мртвих”, односно, доживели клиничку смрт.
Схватила сам да људи спознају када им куцне посљедњи час. У периоду од 72 сата пред смрт, они почињу да говоре у метафорама о путовању. Терминологија је различита па тако једни траже своје ципеле, други авионске карте, а трећи понављају како “желе да иду кући”, а заправо су већ код куће. У тренуцима док је лежала на самрти, моја сестра, обољела од рака дојке, понављала је упорно “ја не знам како да одем“, а чак је спомињала и неке “несрећне стјуардесе.”
Болничарка Меги Каланан, која је радила у Центру за палијативну негу у Вирџинији, наводи питање једног пацијента обољелог од рака панкреаса, постављено у самртном часу: “Зна ли моја жена све у вези са пасошем и картама?”
Мери је сковала и посебан термин “свијест о блиској смрти” и користи га у својој књизи “Коначни дарови: разумијевање специјалне свијести и потребе умирућих и комуницирање са њима”. Калананова је била у ситуацији да негује стотине пацијената све до смрти и сматра да визије путовања њених пацијената нису пука случајност.
Људи непосредно пред смрт виде преминуле чланове породице. Самртници често имају “привиђења” за које здраве особе верују да су просто ефекат јаких аналгетика које пацијенти узимају. Међутим, да ли је тако? У једној великој међународној студији, коју су провели психолози др Карлис Озис и др Ерлендур Харалдсон са Исландског универзитета, установљено је да већина пацијената који су још увијек свесни неких сат времена пред смрт, види своје вољене који су преминули, без обзира на то јесу ли примали такве лекове или не. Студија је обухватила особе из потпуно различитих култура – из САД и Индије.
Када сам разговарала с пацијенткињом Одри Скот (84), која је умирала од рака, причала ми је како јој у посјету долази њен (усвојени) син Френки, иначе, преминуо неколико година прије тога. Он је, према њеним ријечима, мирно сједио у фотељи поред ње кад год би “дошао”.
У неким случајевима, људи виде чланове породице и пријатеље за које нису ни били свјесни да су умрли. Међу првим детаљно истраженим извјештајима о визијама пред смрт, нашао се и случај жене која је умирући на порођају рекла свом доктору у једној даблинској болници како пред собом види преминулог оца.
Затим је видјела нешто што ју је збунило: “Вида је с њим.” Понављала је то, а Вида је била њена сестра, иначе преминула три недеље пре тога. Међутим, информација да је Вида умрла била је скривена од самртнице.
