Изгледа нормално да људи спавају седам до девет сати, од вечери до јутра. Међутим, да ли је увијек било тако? Постоји теорија да су средњовјековни људи спавали у два интервала током ноћи.
То је теорија Роџера Екирча, историчара који се бави обрасцима спавања. Он каже да је, до модерних времена, кад нам је вјештачко освјетљење омогућило да дуже останемо будни, већина људи одлазила на спавање отприлике у време кад наступа сумрак. Вријеме проведено спавајући било је подијељено у две фазе, познате као први сан и други сан.
Обје фазе спавања су трајале отприлике исто вријеме, а људи су се будили мало након поноћи прије повратка на одмор. Нису сви, наравно, спавали по истом обрасцу. Што би касније неко отишао на спавање, касније би се пробудио из првог сна, или се уопште не би будио до зоре ако оде на спавање послије поноћи.
Између двије фазе спавања, особа би била будна око сат времена – довољно за молитву, обично између два и три сата послије поноћи, учење или чак секс. Француски љекар Лорен Жубер (1529-1581) је чак препоручивао да парови имају сексуални однос у том периоду, пошто је тада задовољство веће, а учинак бољи.
Медицинске књиге из 15-18. вијека често су препоручивале да се током првог сна лежи на десној страни, због боље пробаве и спокојнијег одмора, а да се послије првог сна окрене на лијеву страну, додаје Екирч.
Нису сви спавали у два интервала. Екирч наводи неке људе из преиндустријског периода који кажу да су спавали током читаве ноћи. Међутим, такође је пронашао доказе да су слични обрасци спавања постојали ван Европе.
Француски свештеник Андре Теве, који је путовао у Бразил 1555, каже да су Тупинамба Индијанци јели кад год би имали жељу, „чак и ноћу после првог сна устану да једу и врате се на спавање“. Почетком 19. вијека, за становнике Маската, престонице Омана, говорило се да одлазе на починак рано, „лежући прије 10 сати, тако да би прије поноћи њихов први сан обично био готов“.
Не слажу се сви историчари са Екирчовом теоријом. Фраза први и други сан може се протумачити на различите начине. То би могле бити само различите фазе истог спавања, а ако би било неког будног периода – био би врло кратак.
Такође је примјећено да су неки људи у средњем вијеку имали различите обрасце спавања. Дјеци је, на примјер, препоручивано да спавају цијелу ноћ, девет или десет сати непрекидно. Међутим, за врло малу дјецу тај задатак би могао бити незгодан.
Средњовековни монаси су такође морали да спавају другачије. По правилу светог Бенедикта, ишли би на спавање око седам сати послије подне и онда се будили ради молитве око два сата ујутру. Док су друга мохашка правила дозвољавала други сан, бенедиктинци би остајали будни (можда им је било довољно дремање током дана). Неке монахе је, пак, „демон“ доводио у искушење да не устају из кревета.
Средњовијековни људи су можда имали исте проблеме са спавањем као и ми данас, укључујући инсомнију, предуго спавање или чак месечарење.
Забиљежена је прича о једном племићу који је доживио трауматично искуство кад је убио изузетно великог медведа у борби прса у прса. Након тога би током сна устајао, узимао мач и витлао њиме по ваздуху. Kад не би нашао своје оружје, правио би такву буку као да су сви демони из пакла с њим. На крају су га супруга и дјеца напустили због тога.
