Јунакињу данашње приче су назвали су Хачико, а разлог је једноставан: њена прича је слична оној испричаној у истоименом чувеном филму, али главни јунак, у овом случају, није пас који заувијек чека свог сада мртвог газду, већ мачка.
Ову мачку су на ветеринарску клинику донијели волонтери у Русији, у Махачкали, у региону Дагестана. Од 2018. године животињу је добро познавала цијела локална заједница јер је живјела на гробу особе са којом је живјела и које сада нема већ седам година.
Након смрти свог власника, ова наранџаста мачка се настанила у погребном простору и према свједочењима медија, упркос покушајима да јој се пронађе нова породица, животиња је увијек успијевала да ‘побјегне’ и врати се на своје мјесто.
Овог пута, међутим, Хачико мачка морала је невољно да прихвати помоћ добровољаца. Мачку, која је сада стара, требало је лијечити и вратити у форму и из тог разлога је одведена на ветеринарску клинику гдје је тренутно хоспитализована. Међутим, након опоравка, који ће се према процјенама ветеринара десити за неколико мјесеци, мачка неће бити пуштена назад у дивљину. У ствари, активисти за права животиња одлучили су да је преселе у Санкт Петербург како би је удомили.
Недавна научна студија је открила да мачке пате када им власници премину.
Збрињавања мачке и слобода избора су, међутим, двије емпиријске “сигурности” у овом случају и у многим другим које имају сличне епилоге, посебно не у вези са исправношћу помагања животињама у евидентном стању патње у вези са њиховим здрављем, већ у односу на њихову судбину.
У ствари, тамо гдје одлучимо да је мачка способна да доживи осјећања толико слична нашим да можемо без помоћи науке да утврдимо да је веза коју је имала са својим човјеком спријечила да напусти гроб, па јој зато приписујемо способност да свјесно бира шта да ради на основу својих емоција, не сматрамо је способном да бира како и гдје да умре.
Поента је веома деликатна, али би требало да нас наведе да размислимо о улози коју смо себи дали – чак и ако из добрих разлога – као чувари других животиња (или сматрамо да смо супериорнији од њих?) за које вјерујемо у сваком случају да их треба заштитити без обзира на то чак и када нам, као у случају мачке Хачико, покажу да тачно знају шта желе да ураде са својим животима, наводи се у студији.
