Жена која је одрасла у амишкој заједници с 18 браће и сестара открила је како се није шишала нити туширала 19 година.
Лизи Енс (38) одрасла је у строгој амишкој заједници окружена својом браћом и сестрама, али је увијек осјећала да не припада тамо.
Није имала струје ни воде, морала је сама да шије одјећу и није смјела да шиша косу. Лизи је отишла с 19 година, када је њен тадашњи дечко, из друге амишке заједнице, побјегао и помогао јој да уради исто, преноси Мирор.
Отишла је са само 20 долара у џепу и запослила се као перачица судова како би могла да се интегрише у модерно друштво. Њен живот је сада потпуно другачији и сматра да је њен начин живота током одрастања био луд. Лизи, практичарка функционалне исхране, из Финикса, рекла је:
"Нисмо имали струје ни воде. Нисмо имали тушеве. Никада се нисам ошишала прије него што сам отишла - то је било надреално. Одмалена сам знала да нећу бити тамо цијели живот. Знала сам да не припадам".
Лизи је дио једног од три пара близанаца у својој породици од 19 дјеце - најстарији сада има 47, а најмлађи 25 година. Рекла је: "Имали смо ривалитет између браће и сестара, али генерално смо били блиски. Свако јутро за доручак смо кували за 20 људи. Kуваш за војску три пута дневно". Од своје пете године Лизи би обављала кућне послове, чистила и музла краве.
"Од малих ногу нас уче како марљиво радити. Сами смо узгајали своје воће и поврће и имали животиње за месо". Лизи је рекла да је њена заједница била врло строга и контролисала је шта носи. Додала је: "Морале смо саме да сашијемо своје хаљине и морале су да нам се спуштају до чланака. Наша коса морала је да буде покривена и нисмо могли да се шишамо".
Нису имали купатило и умјесто тога морали су да иду у помоћне зграде како би користили тоалет и новине или часописе умјесто тоалет папира.
"Нисмо имали унутрашњи водовод па нисмо имали ни тушеве. Истуширала сам се тек након што сам отишла" - рекла је Лизи.
Kао тинејџерка, Лизи је почела да преиспитује правила своје заједнице. Рекла је: "Од својих младих тинејџерских година обраћала сам пажњу на ствари које се догађају у спољном свијету. Пуно сам испитивала. Мушкарци су смислили правила, а жене су морале да их се придржавају. Нисам могла да се помирим с том хијерархијом".
Лизи се забављала с дечком из друге амишке заједнице кад је од њега примила писмо у којем је писало да је побјегао. Рекао јој је да може да је покупи те ноћи ако и она жели да оде. Отишла је у кревет и оставила поруку прије него што се попела на кров и скочила у своју слободу. "Сједела сам на крову размишљајући како ћу скочити", присјетила се, "Скакала сам својој слободи и судбини. Доскочила сам и побјегла".
Лизи је успјела да се повеже с бившим амишким паром који јој је дозволио да остане код њих и помогао јој да добије број социјалног осигурања како би могла да пронађе посао. Лизи је имала 20 долара са собом које је искористила за своју прву одјећу и фризуру. Додала је: "Одјсекла сам косу из побуне. Био је то велики културолошки шок. Морате да се одучите од низа ствари. Та деконструкција онога што сте радили цијели живот не нестаје само тако".
Лизи је одлучила да "пригрли" своје путовање и запослила се као перачица судова прије него што је постала лични тренер, а затим се пребацила на холистичко здравље и покренула свој посао. Троје Лизиних браће и сестара такође је отишло, али она годинама није разговарала с већином своје породице. Рекла је да се враћа својој прошлости: "Прихватам свој живот. Мој живот је увелико другачији. Осврнем се уназад и схватим да је то лудо".
