Бројне битке из српске историје, посебно из времена турске окупације, изазивају пажњу и дан данас, али једна о којој се мало прича с разлогом је понијела назив “Српски Термопил”.
Названа по чувеној бици у Термопилском кланцу у којој се, по појединим подацима, 300 Спартанаца суочило са више од 150.000 војника Персијског царства.
Наравно, бројке се разликују од историчара до историчара, па према неким изворима који се данас сматрају званичним Грка је било знатно више од поменутих 300, али поента је у томе да је персијска војска била вишеструко бројнија.
Слично је и са Српским Термопилом, односно битком која се на Лазареву суботу, 28. априла 1804. године одиграла код манастира Чокешине недалеко од Лознице, пише "Фер портал".
Битка је названа Српски Термопил због тога што су према предањима српске снаге бројале свега 303 војника која су се супротставила турским снагама од 7.000 бораца.
Позадина битке
Први српски устанак је већ био у току, а у прољеће 1804. године устаници су опколили већа мјеста и ослободили добар дио Београдског пашалука.
На челу устаника у ваљевском крају бли су Матеја и Јаков Ненадовић, а Јаков је опсјео Шабац након побједе на Свилеуви 11. марта.
Из Босне су тада кренули Турци, предвођени Мулом Ножином и зворничким пашом Видајићем, да појачају снаге Османлија код Шапца.
Устаници су требали да их дочекају код манастира Чокешине, али по ко зна који пут услиједио је раздор у српским редовима.
Харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Недић и Јаков Ненадовић са дијелом своје војске (јер је гланина морала да држи опсаду Шапца) састали су се код манастира, али онда је међу њима настао сукоб око самог начина вођења битке против Турака.
Прво су се “завадили” Ненадовић и Ћурчија, након чега је Ћурчија са својих 300 хајдука напустио Чокешину.
Јаков Ненадовић је потом у сукоб дошао и са браћом Недић у жељи да им командује, али видјевши да то не може и он је повукао своју војску са тог подручја.
Глигорије и Димитрије Недић остали су готово сами да се са својом војском супротставе много бројнијим турским снагама.
Кад кажемо “готово сами”, мислимо на то да су уз њих стали вјерни пратиоци Дамјан Кутишанац и Панто Дамјановић.
Битка
Као што смо већ рекли, до судара српских и турских снага дошло је 28. априла 1804. године. Турских бораца, према народним предањима, било је око 7.000, иако је број вјероватно преувеличан.
Браћа Недић са својим хајдуцима супротставили супротставили су се непријатељу на брду Липовица. Сатима су се одупирали, али су на крају десетковани.
Јаков Недић успио је некако да се извуче током окршаја како би потражио појачање, али је све већ било готово када се вратио у битку.
На крају је остала неколицина српских хајдука, која је посљедњи отпор Османлијама пружила код липовичког потока.
Пет дана касније, избјегли игуман Хаџи Константин је са мјештанима и мајком Недића затекао ужасан призор искасапљених тијела браће и њихових 303 хајдука, спаљен манастир и девет преживјелих у тешком стању који су умрли иако им је указана помоћ. Сви су сахрањени поред манастира.
Пораз, али и побједа
Иако су српски хајдуци у овој бици потучени до ногу и поражени, они су ипак успјели да побиједе.
Наиме, због снажног отпора који су пружили успјели су да исцрпе Турке и онемогућили су им да пруже помоћ Османлијама у опсједнутом Шапцу.
Јуначка погибија браће Недић и њихових хајдука ушла је у легенду, а њемачки историчар Леополд Ранке је боју на Чокешини дао назив “српски Термопил“.
(Фото: Ванилица - Сопствено дело - Викимедија)
