Наука познаје четири врсте: канадски, иберијски, обични и риђи рис. Обични рис још има и подврсте: сјеверни, туркестански, кавкаски, сибирски, балкански и карпатски. Све набројане врсте су на црвеним и црним листама угрожености, уз велике напоре да се ова елегантна звијер очува.

Рис је, укратко, мачка, дугачка до 130 центиметара, висока до 65 центиметара и тешка око 30 килограма, иако су примјерци сибирског риса достизали и 45 килограма тежине. Тијело је снажно, са дугим ногама и широким шапама покривеним са доста крзна. Кратког репа, карактеристичних шиљатих ушију са чуперцима, ова животиња будила је велику пажњу пољопривредника, прије свега зато што је врло тиха, ријетко се оглашава, али у вријеме парења пушта застрашујуће звуке, грлено режање и неку врсту мјаукања, само много гласније. Као предатор, рис не ужива "популарност" вука или лисице јер се ријетко може срести у природи.

Симбол храбрости и независности

Ова животиња је тајанствени самотњак, који "покрива" до 100 квадратних километара ловног подручја, на коме не трпи друге припаднике сопствене врсте. Крзно риса је густо и топло, у љето смеђе и црвенкасто у различитим нијансама, док у зиму поприма сиве и сребрне нијансе и постаје дуже, са свиленкастим слојем који штити од хладноће. Није се десило да пољопривредник или ловац нађе младунче риса, па га однесе кући мислећи да је у питању чупава мачка: људи одавно знају да је у питању опасна животиња.

Вјеровања о рису стара су и дубоко укоријењена, он је симбол храбрости и независности. Хисторичари из доба античког Рима пишу о "рисовим очима" народа који су у њихово доба живјели на Балкану, само је остало нејасно да ли мисле на боју и сјај очију или на добар вид. Рис одлично види, по дану али и у мраку, пошто је ноћна животиња, а народна машта приписује му да види и кроз зид, ако је потребно. Не прилази људском насељу, осим ако га натјера велика глад или нека друга невоља. Не појављује се у шаљивим народним причама нити у пјесмама.

У старим религијама био је високо цијењен као лични љубимац божанстава природе. Код Германа и Скандинаваца кочију богиње Фреје, заштитнице природе и плодности, вуку брисинге, велике мачке, а те мачке су, према старим цртежима и описима - рисови. Код древних Словена рис се звао "лиши" – дословно шумски дух, преноси Агроклуб.

Етнолози су записали да Срби, Хрвати, Словенци, Украјинци, Бугари и други словенски народи вјерују како ову животињу није могуће убити уобичајеним људским оружјем, него искључиво чинима и магијом. Његовом крзну су приписиване заштитне моћи, то јест да оном ко носи од‌јевни предмет од рисовине не може да науди ни нож ни пушка, зато су се племићи радо огртали крзном од риса или га носили на оковратнику и шубари.

Зуби и канџе риса такође су представљали моћну амајлију која провјерено штити од злих духова и осталих невидљивих бића. Какво поштовање (и страх) је рис будио, види се по старом вјеровању: ако само његова сјенка падне на село, доћи ће до серије неочекиваних трудноћа код жена. У доба кад су д‌јеца сматрана као дар милостивих божанстава, управо ова животиња била је намијењена да тај благослов пренесе до људи. Иако се не множи брзо (два до четири младунчета годишње), због чега је и истребљен, рисове бије глас да су веома страствени у љубавним играма, а документарни филмови о животу шумских животиња показали су да је заиста тако.

Израз "љут/бијесан као рис" односи се такође на вјеровање да се рис љути кад га људи спомињу, па може да дође и закоље им стоку, тихо како само он зна.

Зато се о овом предатору у друштву пољопривредника не прича, а кад се прича, утиша се глас.

Пратите нас и путем Вибера