Очи могу открити пуно о здрављу нашег мозга, а проблеми с очима могу бити један од најранијих знакова когнитивног пада.
Најновија студија показује да губитак визуелне осјетљивости може предвидјети деменцију 12 година прије него што се дијагностикује.
Објављено истраживање темељило се на 8.623 здравих људи у Норфолку, Енглеска, који су праћени дуги низ година. До краја студије, 537 учесника развило је деменцију, тако да су истраживачи могли видјети који су фактори могли претходити овој дијагнози.
На почетку студије учесници су замољени да прођу тест визуелне осјетљивости. За тест су морали притиснути типку чим су видјели троугао који се формира у пољу покретних тачкица.
Људи који би развили деменцију много су спорије видјели овај троугао на екрану него људи који би остали без деменције.
Зашто?
Проблеми с видом могу бити рани показатељ когнитивног пада будући да токсични амилоидни плакови повезани с Алцхајмеровом болешћу могу прво утицати на подручја мозга повезана с видом, при чему се дијелови мозга повезани с памћењем оштећују како болест напредује.
Дакле, тестови вида могу открити недостатке прије тестова памћења.
Постоји неколико других аспеката визуелне обраде на које утјече Алсцхајмерова болест, као што је способност да се виде обриси објеката (осјетљивост на контраст) и да се разликују одређене боје (способност да се види плаво-зелени спектар је погођена рано у деменцији), а они могу утицати на животе људи, а да они тога нису одмах свјесни. Још један рани знак Алцхајмерове болести је недостатак у "инхибицијској контроли" покрета очију, при чему се чини да ометајући подражаји лакше задржавају пажњу.
Чини се да људи с Алцхајмеровом болешћу имају проблема с игнорисањем ометајућих подражаја, што се може показати као проблем с контролом покрета очију.
Препознавање лица
Такође, исти истраживачи имају ране доказе који сугеришу да особе с деменцијом имају тенденцију неефикасно обрадити лица нових људи. Другим ријечима, не прате уобичајени образац скенирања лица особе с којом разговарају. Код здравих људи то би било од очију до носа до уста. То радимо како бисмо "утиснули" лице у сјећање и запамтили га за касније.
Особе с деменцијом понекад се чине изгубљене јер не помичу очи како би претражиле околину, укључујући лице људи које су управо упознали.
Из тога би слиједило да бисте касније били мање способни препознати људе јер нисте утиснули њихова обиљежја.
*Аутори студије су: Еф Хогерворст, професор биолошке психологије, Универзитет Лоубороу; Ахмет Бегде, докторски кандидат, неурорехабилитација, Универзитет Лоубороу, и Том Вилкоксон, виши предавач психологије, Универзитет Лоугбороу.
